Par reči o piscu…

Radica Milovanović jednom prilikom napisala je verovatno svoju najbolju kratku biografiju…

Rođena sam u Beogradu 1968.  Vodolija. Scenski masker – vlasuljar. Ali kao i mnogi, svojim poslom sam se najmanje bavila. Devedesete su doprinele tome. Radila sam svašta, da bih preživela. Knjige su mi uvek bile spas. Čitanje je moja pasija, pisanje strast. Oduvek sam pisala sve ono što osetim, zapazim, vidim, doživim. Moja percepcija ne mora biti uvek tačna, ali oslikava moj unutrašnji svet. Bavim se astrologijom, i od toga živim. Upoznajem sebe krzo pisanje, kroz ljude, kroz posao. To će mi biti celoživotni opus

Objavila sam knjigu priča o životu, prvenac.“Bez poente“ o Beogradu koji sam živela osamdesetih, devedesetih i kako ga vidim danas. O život ili preživljavanju običnog čoveka. Pisala sam običnim, narodnim jezikom, i žargonom. Beogradskim. Unosila sam duh Beograda moje generacije, Duh porodice koji se gasi. Žurke, čedna vremena, gladna, sa bombama, sa novim dobom i erom interneta, čudne muzike. Pisala sam i o muzici mog vremena, koju i danas slušam. Analizirala sam neke pesme, pisala o muško ženskim odnosima. Ženske priče. Knjiga ima pet poglavlja i ukupno šezdeset osam priča, koje su nastajale tokom deset godina pisanja za moj blog Zelena vrata. Izdavač je mala mlada, izdavačka kuća Slovo Pres.

Pisaću i dalje, jer moram, a možda objavim i još neku knjigu.

Ista šašava pitanja, sasvim različiti odgovori…

Koji su predeli i gradovi Vaši? Ili samo jedan predeo ili jedan grad zovete svojim? Šta Vas vezuje za ta mesta / to mesto?

Beograd, Beograd i Beograd.

Ima priča u mojoj knjizi koja daje odgovor na Vaše pitanje:

Beograđani

Polemike o Beograđanima i kolenima se vode svuda i uvek. Onaj ko ima tri-četiri beogradska kolena – taj se računa u pravog Beograđanina. Tako kažu

Šta sam onda ja, koja sam rođena, odrasla i živim u Beogradu. Kako da se nazovem? Ujebali me roditelji seoskim poreklom i nemam prava da se nazovem Beograđankom? Nemam pedigre kao psi, majku mu!

Svaki ćošak ovog grada, klupa u parku, kafana, pozorište, bioskop, kafići, znaju moje korake, prve i ove sadašnje. Svaki deo ovog grada zna sve moje osmehe, video ih je, video je i suze. Video me je u patikama, na štiklama, u belom u crnom, u iscepanom, novom.

Videla sam ga srcem svaki put kad ulazim u njega sa putovanja. Preskoči mi tri puta od sreće na prva gradska svetla. Tu je moj dom, tu je moje srce, tu je sve što imam, što sam dobila i izgubila. Nemam gde da odem. Sve što sam umela, dala sam svom gradu kao i on meni.

Beograde moj, jesam li te zajebala genetskim poreklom mojih roditelja? Jesam li uprljala tvoj obraz bilo gde, pred bilo kim? Reci mi da nisam tvoja?

I da poručim kolenskim Beograđanima.

Beograd nas sve voli, to je grad sa najvećim srcem, on čuva i moje detinjstvo, mladost, srednje godine, a verovatno će i kosti. Trunuću u beogradskoj zemlji. Ja, koja nemam pedigre.

Među književnicima koji su uticali na Vas ili su Vam svojim delom bliski na neki drugi način, koga bi posebno izdvojili? I mada može biti i teško pitanje, ipak, zašto?

Ovo je teško pitanje, ali baš.

Mir Jam i ja smo se družile na letnjim raspustima tokom osnovne škole. Prijali su mi u tom uzrastu ta čistota, poštenje i ljubav o kojoj je pisala. Uticala je na mene, jer sam verovala, dugooo da takve ljubavi postoje. Život me je demantovao, i to mnogo puta.

Potom je u srednjoj školi Herman Hese bio nešto što nam je pomagalo u lutanjima nezrelog doba. „Stepski vuk“ je bila knjiga o kojoj smo često pričali, da ne kažem filosofirali. Čak sam se sa jednom drugaricom nazivala Demijan i Singer. Potom Sidarta i sve ostale. Čitala sam i Jesenjina, recitovala njegove pesme. I dan danas pamtim omljene stihove Jesenjina:

Ako je sreća lutati gradom

Ako je sreća živeti od bola

Ako se za svaki trenutak sreće,

Plaća kapljicom bola

Onda sam ja stvarno srećan.

To su bile buntovne godine hipi pokreta, Doorsa, Cepelina i gladi za potragom smisla.

Meša Selimović me je osvojio isto u srednjoj školi sa lektirom Derviš i smrt, kasnije sa ostalim delima, a posebno sa Tvrđavom. To mi je i dan danas najdraža knjiga.

Onda je stigao Tolstoj, isto sa lektirom i Anom Karenjinom, kasnije sa ostalim delima. Rat i mir, priznajem, nisam pročitala.

A onda je došao Dostojevski. Došao i ostao. Kad god pročitam nešto od njega, zapitam se što sam uopšte bilo šta drugo čitala. Zadnja mi je pod ruke stigla njegova pripovetka „Krotka“. Ostala sam zadivljena, ponovo, kako poznaje ljudsku psihu, ljubav, ljubomoru, mržnju. Sva osećanja ume da prenese, da protrese iz korena bića. I etalon je on.

Ne znam ko je uticao, svi su.  Godine, interesovanja, gradacija potreba, glad za znanjem, smislom.

Ipak, izdvojiću Novi Zavet kao knjigu u kojoj su sve knjige. Tu je sve što ne znam, što znam a ne umem da vidim, Vera kao podloga svemu. Vera kao suština.

Šta Vam daje polet i, ako nije tajna, čemu i kome se se osmehujete ovih dana?

Polet, inspiraciju mi daje sve oko mene. Trenuci koje preskačemo dok trčimo u prodavnicu, na posao. Dok sedim u društvu i ćaskam o neobaveznim temama, filosofiram, uvek nešto naučim, uvek o nečemu razmišljam. Ljudi i ljubav prema ljudima su mi nadahnuće i za život i za pisanje.

Ovih dana sam se osmehivala što sam objavila knjigu, što sam napunila pedeset godina, što volim, što sam voljena, što imam ljude, prijatelje, porodicu.

I konačno priče!

Radica je ovom prilikom izabrala za vAS prozni zapis „Bez poente“ i priču „Jedna beogradska noć“. Ubeđeni smo da ćete nakon čitanja ovih Radičinih ostvarenja poželeti da pročitate i celu njenu zbirku priča „Bez poente“, koju možete pronaći u knjižarama i online prodavnici Delfi, ali i poručiti direktno od autorke preko Fejsbuk stranice posvećene toj knjizi. Verujemo da će vas zanimati i sve što objavljuje na svom blogu Zelena vrata koji možete pronaći ovde.

************************************

Bez poente

Moj otac je bio vozač hitne pomoći. Za našim stolom su sedeli profesori fakulteta, čuveni doktori, vozači, oni što kupaju leševe. Jeli, pili, pričali svako o svom poslu. Ženi ili mužu koje je nešto uradio ili nije uradio. Delila su se iskustva, spuštali su jedni drugima, smejali se do suza.

Nasledila sam ga. Za istim stolom sede moji prijatelji. Doktori nauka, profesori, prevodioci, čistačica, frizerka, radnik Gradske čistoće, gradskog saobraćajnog, pisci, muzičari i oni što su ništa. Pričamo o cevima koje su pukle, o vodoinstalaterima, slepom mišu koji je uleteo u sobu, mešenju hleba, kolača. Knjige Dragana Velikića, Milanu Rakiću, retro Merkuru, Boži Vreći, akciji kafe ili praška u Maxiju i od kog omekšivača smrdi veš nakon nekog vremena. Rasprodaji u H&M, i second handu koji se otvorio. O zoloftu, amizolu, nogama i celulitu. Rusima, monasima, EU i AV. O planovima za sutra, za nekada, o smrti o canceru. Mandi i Vladi Divljanu, replikama iz filma. Običnim rečima, bez floskula, intelektualnih izraza, proseravanja. I nema svako mišljenje i stav o svemu tome. I ne treba da ga ima. Puši se Laki, motani duvan, ne puši se uopšte. Pije se dva u jedan, Lav pivo, viski, kisela voda ili ništa.

Sve razlike su nevidiljive jer su nepotrebne.

Razlike ustvari i ne postoje.

Svi smo samo ljudi, koje je spojilo to nešto bez imena i prezimena.

To nešto što anulira zanimanja, statuse i daje duh koji je jedino bogatstvo kao i prijateljstvo.

Ono je, zakon i sila, bez pravila i poente jer i sam život je nema.

Jedna beogradska noć

Photo by dejanspd on Foter.com / CC BY-NC-ND

Stiže taksi, već je oko dva ujutro.

– Do Hitne pomoći – reče ona kojoj nije dobro, koja ceo dan ne može da stoji na nogama, gubi svest, trese se, umori od nekoliko koraka. Ona koja jedva dolazi do vazduha, operisana dve nedelje pre te večeri.

– A šta ti je? – upita taksista. Ona mu reče.

Sedim na zadnjem sedištu, gledam ćelavu glavu, otpozadi, s roze dignutom kragnom na majici, kako objašnjava. Mama mu je doktorka. Nije bre njoj ništa. Treba da uzme ovo pa ono, pa je tresne rukom po ruci i vikne:

– Ej, ja sam ti bolji od svih lekara, kakva crna Hitna pomoć. To je tebi pao pritisak, ili šećer, ja da ti kažem.

Pa udri dalje s receptima. Gledam kroz prozor u noć i mislim kakva li nas noć tek očekuje kad je ovako počela.

U Hitnoj nigde nikoga, stojimo i čekamo. Izlazi medicinski brat, pita šta je, ona mu daje otpusnu listu, govori da joj je loše. Ubacujem se ja, komšinica koja je s nama. Pogleda nas i reče:

– Vas dve da ćutite, a ti mi reci zašto si došla ovde.

Komšinica izađe demonstrativno napolje, ja ostadoh da čujem da li je dobila keca, trojku ili šta li već na odgovor. Pozva je u ambulantu, ulazim i ja s njom. Mislim, ona mi je drugo ja, ne ide nigde bez mene.

Jebote, kad poče da priča. Kao tri žene zajedno, sa sve feminiziranim pokretima.

– Ne možete da zamislite šta je do malopre bilo ovde. Haos!

Pa poče da priča ko je bio, šta je bilo. Ja ga gledam međ‘ oči, al’ ravno. Ništa on. Nastavlja da priča šta mu se sve desilo te noći, a „nemate pojma šta je bilo ovde pre nekoliko meseci“…

– Aman, čoveče, pašće, jedva stoji na nogama – tihim opominjućim glasom rekoh.

– Aaa, ne brinite, podići ću je ja ako padne – i upiša se čovek od smeha.

Iskucka on, slovo po jebeno slovo, šta je morao, i reče joj da legne. Pa drž‘ meri pritisak. Ma idi, super joj je pritisak, kao Novaku Đokoviću, pa mi namigne. Verovatno sam mlatila glavom, jer od tog trenutka u više navrata je ponavljao:

– Vidi kako me gleda, ma vidiiiiiiii kako me gleda.

Pogled, on zna.

Reče joj da se skine, kao da je udata i da ima muža i da će imati seks. I opet namig ka meni, foraaaaa, jebote.

Izašla sam napolje da pušim. Pušile smo komšinica i ja nekoliko cigareta, kad eto ih. Da zapali i on, vadi mi duvan, kupuju na Borčanskoj pijaci, jači je, ali dobar, i da moramo na Urgentni centar da joj odmah urade analizu krvi, da iskuljuče neke enzime.

– Doktorka sa Hitne je savršena – reče ona. Čekaj drugi taksi, aj‘ do Urgentnog centra, skoro je tri ujutro, subota noć. Žurka!

Drugi taksista je bio kulturiška, i prvi koji je ćutao i bio „na vi“ na kraju.

Kako smo prošle kroz tunel, naletele smo na ludaka. Trese prozore, stolice, u sivim boksericama, i priča na nekom jeziku. Nismo uspele da provalimo na kom. Al’ muka ga neka napala, pa nikako da se smiri. U ćošku, uredno spava beskućnik, i ne reaguje na lupanje i dreku. Čekaju policiju.

Ko je jednom bio u Urgentnom, zna da se tamo može videti sve ono što možda nikada ni u jednom filmu nismo videli, ni u jednoj knjizi pročitali. Tu pulsiraju život i smrt, bol i patnja, starost i mladost, krv i čekanje života ili smrti.

Nas su poslali na prvi sprat gde je internista, i gde je manje frekventno. Čekale smo vađenje krvi, čekale rezultat, sačekale jutro.

U neko doba sam krenula napolje da popušim cigaretu. Hitna pomoć je dovezla baku. Kao one što imamo u sećanju. Obučena u tamne stvari, s maramom oko glave, izborana skroz. Kako su je premeštali iz Hitne u ležeći krevet, zagrlila je bolničara oko vrata. Njen osmeh upućen njemu još uvek vidim u glavi. Grlila ga je, osmehivala mu se s nadom da će je on izlečiti, da će joj neko pomoći, da je spas tu. Kao da se samom Bogu osmehivala.

Otegla se ta noć, umorna i predana lica bila su na sve strane. Neki su spavali, neko se drao, jednog su deku vezali. Lift je dovozio i odvozio ljude.

Svi smo bili isti, svi zarobljeni u vakuumu čekanja nekog rezultata.

U drugom odlasku na puš-pauzu shvatila sam da je svanulo, da ne reagujem, da ne mogu više da čekam. Vrtelo mi se u glavi. Ostala sam još neko vreme i krenula kući. Nisam više mogla, komšinica je ostala s njom da sačekaju rezultat.

Pozvala sam taksi. Stiže taksista, bacam cigaretu, a on tek zapalio, reče da nisam morala da gasim. I kreće ludologija u rano nedeljno jutro.

– E, ti nemaš pojma u koja ja sranja svaki čas upadam, ali ne možeš da veruješ!

Pa pusti volan, okrene se ka meni da mi rukama dočara situacije. Bila sam tupa, nisam mogla da reagujem, nešto sam sigurno pričala, ali da me ubiješ ako znam šta. Puštao je volan u više navrata, svašta mi je ispričao. Muke njegove i ribi u Americi koju treba da ženi, ali nema papire.

Stigosmo do moje zgrade, kaže on:

– E, aj‘ se udaš za mene, majke ti!

– Ne mogu, brate, mrzi me.

Platih mu, on meni „ljubim te“, ja njemu „ljubim te“, i ode.

Bilo je oko šest ujutro kad sam stigla kući, sunce mi je okupalo sobu, a ja sebe s vrata.

Nisam mogla da zaspim, nisam mogla ni budna da budem, nisam mogla ništa.

Njeni rezultati su bili dobri, a noć u kojoj sam bila isprošena ostaje za anale.

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/04/DSC07492.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/04/DSC07492-150x150.jpgAustraliana SerbaPortreti pisacaBeograd,Bez poente,Delfi,Delfi knjižare,knjige,književnost,Milovanović,Portreti pisaca,priče,proza,Radica,Radica Milovanović,Slovo Pres,SrbijaPar reči o piscu… Radica Milovanović jednom prilikom napisala je verovatno svoju najbolju kratku biografiju… Rođena sam u Beogradu 1968.  Vodolija. Scenski masker – vlasuljar. Ali kao i mnogi, svojim poslom sam se najmanje bavila. Devedesete su doprinele tome. Radila sam svašta, da bih preživela. Knjige su mi uvek bile...Internet Magazin