Umesto uvoda…

Ovom prilikom u rubrici Pogledi, u kojoj predstavljamo izuzetne slikare, vajare, dizajnere, umetničke fotografe i druge vizuelne umetnike, delimo sa vama portret i priču umetnice raskošnih talenata Nataše Tomić.

Šta radi Nataša?

(biografija)

*svaku galeriju možete otvoriti klikom na neku od slika

Nataša Tomić umetnica je brojnih i raskošnih talenata. U umetničkim krugovima poznata je pre svega kao slikarka, a profesionalno se već dugo bavi i izradom mozaika, ikonopisanjem, živopisom i restauracijom i konzervacijom fresaka i mozaika. Čuveni istoričar umetnosti i likovni kritičar Nikola Kusovac svojevremeno je rekao da treba dobro da upamtimo Natašino ime, jer je vrlo moguće da će se njeno ime jednog dana naći u udžbenicima iz istorije umetnosti i likovne kulture. Svojim izuzetnim delima neverovatne umetničke snage, Nataša potvrđuje ove reči Nikole Kusovca, a nadamo se da će sve više njen rad dobijati i zasluženu medijsku pažnju, koja neopravdano izostaje. To je danas nažalost čest slučaj, jer većina medija daje premalo ili nimalo prostora kulturi, nauci i drugim kvalitetnim oblastima i sadržajima. Bilo kako bilo ,Nataša neumorno radi i stvara i ima iza sebe niz samostalnih i grupnih izložbi. Pored toga, ukrasila je mozaicima, oslikala i restaurirala brojne crkve i manastire širom Srbije, među kojima su i Pećka patrijaršija, Crkva Bogorodice Ljeviške i drugi pravoslavni hramovi, koji su pod zaštitom UNESCO-a. Uz sve to, kratko se profesionalno bavila i kostimografijom, a i danas za svoju dušu kreira i šije unikatnu žensku odeću. Inače, Nataša Tomić rođena je u Đakovici na Kosovu i Metohiji, ali je ubrzo po rođenju sa roditeljima prešla u Beograd, gde i danas živi. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, na odseku za zidno slikarstvo i restauraciju, a ima i diplomu Više škole likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a i samostalni umetnik već više od decenije.

A šta kaže Nataša?

(intervju)

Kada bi morala da biraš, koje bi svoje pasije i talente izdvojila kao tebi najvažnije?

Ako bih baš morala da biram, onda bih verovatno kao najdraži izdvojila dar za vizuelnu umetnost, kojom se i bavim. Pod vizuelnom umetnošću podrazumevam ne samo slikarstvo, kao moje prvo opredeljenje, već i kostimografiju, kojom sam se neko kratko vreme i bavila, a sada samo za sebe kreiram i šijem. Volim i vez, heklanje i uopšte ručni rad i sve što je unikatno i retko, kao i neke gotovo zaboravljene tradicionalne tehnike izrade. Kad je reč o slikanju, izražavam se kroz više slikarskih disciplina, kao što su uljano slikarstvo, crtež, mozaik, ikonopis, živopis i fotografija. Pored svega toga, volela bih  u budućnosti  da realizujem i druge svoje ideje i recimo da kombinujem vajarstvo i slikarstvo/mozaik, kao i izradu neobičnog unikatnog nameštaja sa slikarstvom.

Od ostalih darova, a Bogu hvala bio je široke ruke, ima dosta onih nerazvijenih i neiskorišćenih. Tu bih pre svega istakla pevanje. Žao mi je što glas nisam razvila i uopšte tu vrlo izraženu muzičku crtu. Iako sam u 5. razredu osnovne škole osvojila 1. mesto na čuvenom takmičenju solo pevanja ”Zlatna sirena”, a ta manifestacija i dan danas postoji i okuplja najveće mlade talente, moji roditelji nisu prepoznali u tome potencijal i nisam nikada pohađala muzičku školu. Žao mi je i što ne sviram bar neki muzički instrument. Pevala sam u školskim horovima, bila  solista na školskim priredbama, a kasnije i član  Prvog beogradskog pevačkog društva, za koje me vežu divne uspomene i brojni nastupi. To je sve što se muzike tiče, što je nažalost baš malo. Još jedan od mojih „zakopanih talanata“ je i dar za učenje stranih jezika, a tu su moja lenjost i odsustvo motivacije učinili svoje. Iskreno se divim ljudima koji govore nekoliko stranih jezika. Međutim, kod mene je tako. Kad nešto započnem, radim punom snagom, ali ako stanem, često mi treba „dizalica“ da se opet pokrenem. Umem da budem inertna, iako znam da mi to ne valja.

Iako ne spada u talente, istakla bih i svoju veliku pasiju prema putovanjima. Ceo svet me čeka da ga upoznam! Nova mesta, avanture u prirodi, životinje koje bih videla ili čak mogla i da pomilujem, različite kulture, divna arhitektura, muzeji, neki novi ukusi hrane, civilizacijske tekovine, atmosfere, mirisi… Volela bih da se oprobam i u jahanju konja, plivanju sa delfinima ili na primer surfovanju, ali i da probam jastoga, prstace, ostrige… Uh… Ma jedan život je malo za sve to što želim!

Koja su tvoja umetnička nadahnuća? Ljudi, životinje, prizori, ljudska duša ili nešto deseto?

Uvek mi je veoma teško da odgovorim na ovo pitanje.. Ni sama ne znam odakle nadahnuće i čime i zbog čega. Ako baš nekako moram da pokušam da objasnim (i sebi samoj), onda je to ljudska duša kao večiti izvor pitanja i traženja odgovora, traganja za smislom i ciljem našeg  bitisanja u ovom svetu. Slikam ono o čemu svakodnevno razmišljam,  ono sa čime se i borim intimno, u svoj duši. Na neki način stvaralaštvo kod mene ima i ulogu psihoterapije. Sve te dileme koje me muče, duhovne bure kroz koje prolazim, uspone i padove u traženju i uzrastanju, večitu borbu dobra i zla kako u samom čoveku kao mikrokosmosu, tako i na makro planu, razne psihološke procese – sve to transponujem u vizuelnu formu sa metafizičkim značenjem. Otuda i neki nazivi radova: Snaga smirenja, Priziv svetlosti, Preobražaj,  U središtu bola, Licemerje, Crna i zlatna života mog, Univerzum, Uvek postoji izlaz, Hvala ti Bože, i tako dalje. Sve te slike se nikada na kraju i ne odnose samo na mene lično, nego dobijaju univerzalnu dimenziju. Pitajući se kuda to idem ja, pitam se i kuda ide moja domovina, kuda ide celo čovečanstvo. Popravljajući sebe popravljam i Svet.

Bili mi toga svesni ili ne, verujem da nam je svima život dat da bismo se obožili, da se prosvetlimo konstantnim učenjem i mentalnim rastom, da se pročistimo od svega zlog kroz stalnu borbu i iskušenja, kroz izgaranje i patnju kao neminovne saputnike kroz život, do spasenja i večnog života u Radosti i Miru, kao krajnjeg cilja. Dokle ko stigne, to je već stvar datosti i zadatosti, ali naravno i ličnog truda.  Dakle, duhovnost i moralni kodeks  kao imperativi (i u radu i u životu generalno)  inspirisani apsolutnom uzvišenošću. Možda je to donekle i neko moje misionarenje.  Ne znam, već samo pretpostavljam da na svoj način,  likovnim jezikom,  propovedam veru u Boga, veru u Dobro. U svakom slučaju, to čime se bavim je prvenstveno moja nasušna potreba za samoaktualizacijom i ličnim mentalnim i duhovnim uzrastanjem. Pratim svoju intuiciju i viziju, a ako to ima dobrog uticaja i na okruženje, onda je moja misija udvostručena. Verujem da je svaka umetnost suštinski  angažovana umetnost, ako se angažovanost shvati u najširem smislu te reči. Kod mene se ta angažovanost najjednostavnije može opisati velikom inspirisanošću i očaranošću čuvenim, veličanstvenim stihovima ”Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko vazda i do vjeka” (epska narodna pesma „Propast carstva srpskoga“) i „Mene sve rane moga roda bole, i moja duša s njim pati i grca“ (Aleksa Šantić – Moja otadžbina).

Umetnici koji su tvoja „krvna grupa“, mentori i / ili nadahnuće su…?

Nikada nisam imala uzore, makar ne svesno. Tražila sam sopstveni izraz osluškujući svoja najintimnija osećanja i potrebe i trudeći se da nađem neki svoj način da ih vizuelno iskažem. Iskrena da budem, najviše sam napredovala u slikanju na samim pripremnim časovima za upis na Akademiju primenjenih umetnosti, i kasnije tek posle diplomiranja, kada sam mogla slobodno da eksperimentišem i istražujem, tragam za ličnim rukopisom i poetikom izražavanja.

Naravno, ima bezbroj umetnika iz raznih epoha kojima se beskrajno divim. Mogla bih da nabrajam do besvesti sve one koje neizmerno cenim. Dok sam učila o njima, neki od njih su sigurno bar na podsvesnom nivou uticali na formiranje moje estetike, svesti, težnji i aspiracija, ali ne bih znala tačno da kažem ko konkretno.

Osećam divljenje i poštovanje prema vrhunskom realizmu, ali ono što mi je negde najsrodnije, ako baš moram da se određujem, to je ekspresionizam u najširem smislu. Urnebesni, siloviti kovitlaci  i ekspresija boje, apstraktno, metafizičko, transcedentalno, cerebralno slikarstvo, simbolizam koju boja nosi – kad to prepoznam, tu se osećam među svojima. Teško je reći koji su to umetnici sa kojima osećam nekakvu ”bliskost”. Možda su to Žorž Ruo, Džekson Polok ili na primer naš Petar Lubarda. Nezahvalno i neskromno je navesti konkretna imena, jer se odmah shvata kao poređenje. Zato to i ne volim da radim, da se poredim ni sa boljima ni sa gorima. Ipak, volela bih da ispričam nešto zanimljivo, vezano za ovu temu. Jednom mi se desilo, dok sam onako polu-odsutno listala novosti na Fejsbuku, da naletim na jedan rad i prvo što sam potpuno nesvesno i instiktivno pomislila bilo je – otkud sad ovde moj crtež, ko je to objavio? Kad ono Polok! O, Bože!  Šta sam ja tu videla svoje nemam pojma, ali nešto zajedničko sam prepoznala. Eto tako je bilo – možda neskromno, ali smešno!

Komentar o tvom delu i / ili životu i svetu oko nas koji ti je posebno drag ili bar važan?

Komentari, kritike… Hmm… Važni su, kako da ne, ali ne i od presudne važnosti. Lepo je kada se čuje pohvala. To nadahnjuje i daje motiv za dalji rad, ali ako se shvati pogrešno, pa se ”digne nos”, to ne valja. Treba se paziti. Meni je uvek najvažnije moje unutarnje osećanje, da li sam ja zadovoljna ili ne. Kada nešto dobro uradim, ali baš dobro, već imam nagradu, a to su neka neopisiva radost i polet, nešto, bar kod mene, slično stanju srećne zaljubljenosti. Još ako i drugi to osete i prepoznaju, pa pohvale – to je pravo uživanje. Najviše mi znače komentari kolega, ali onih čije mišljenje i rad zaista cenim, i koji se i inače ne ustručavaju da kažu iskreno šta o nečemu misle, bilo da su naši ili stranci. Kada mi kažu za neki rad na primer ”moćno!“, „bravo mala, „majstore“, „razvalila si“,  „poštovanje!“, „Nato, naklon do zemlje“, „mislim da ovaj mozaik zaslužuje da bude u muzeju“ – onda stvarno nemam šta više od toga da tražim, srce mi je puno! Bilo je i nekoliko fantastičnih kritika za kataloge, sramota me je i da pišem sve te hvalospeve. Ja se samo nadam da je bar deo toga istinit. Kad je reč o tome, izdvojila bih samo jedan događaj. Na otvaranju izložbe mladih slikara sa Kosmeta, na kojoj sam i ja izlagala negde neposredno posle završene Akademije, istoričar umetnosti  gospodin Nikola Kusovac je ukratko upoznao publiku sa svakim učesnikom pojedinačno. Kada je stigao do mene, okrenuo se, pogledao me i rekao svim prisutnima u galeriji da zapamte moje ime, jer uopšte nije nemoguće da će se ono jednom naći u udžbenicima likovne kulture i istorijama umetnosti. Ja sam zanemela od šoka! Ni dan danas mi nije jasno zašto je to rekao! Na meni je da se trudim da makar delimično opravdam sve te divne reči hvale, i sada i budućim radom!

Ko i šta ti uvek izmami osmeh na lice?

Osmeh uvek imam kada vidim bebu, trudnicu ili dobru i brižnu majku sa malim detetom. Naravno, osmehnem se i kad vidim tatu sa detetom, ali sam valjda posebno osetljiva na majčinstvo. Raduju me i srećne, dobroćudne  životinje, kako kućne, tako i slobodne u prirodi. Naravno, osmeh je tu i uvek kada osetim iskonsku dobrotu kod ljudi. Ponekad, u nekim baš specifičnim momentima i stanju svesti, osmeh imam i kada osetim  da je sve u redu, da sve ima smisao i da je sve  upravo tako kako i treba da bude – harmonično. U tim trenucima nekako se sve kockice lepo poslože na svoje mesto i razbistri se sve. Tada nema brige i straha, već osećam samo Radost i Mir, neki predukus  Raja valjda! Takvi trenuci su retki, traju svega par sekundi ili minuta, ali su blaženi i Bogom dani, dragoceniji od milion dijamanata.

*pogledajte radove Nataše Tomić i još ponešto o njoj u našem video prilogu u produžetku

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/11/2-e1543532634268.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2018/11/2-e1543532634268-150x150.jpgAustraliana SerbaPoglediBeograd,crkva,freskopisanje,hram,ikonopisac Nataša Tomić,ikonopisanje,intervju,izložbe,izrada mozaika,konzervacija,konzervacija i restauracija,Kosovo i Metohija,Kultura,Kusovac,manastir,manastiri,manastiri Srbije,mozaici,mozaik,Nataša Tomić,Nikola Kusovac,Pećka patrijaršija,Pogledi,restauracija,restauracija fresaka i mozaika,restauracija Pećke patrijaršije,restauracija Svete Bogorodice Ljeviške,rubrika Pogledi,slikar,slikarka,slikarka Nataša Tomić,slikarstvo,SPC,Srbija,Srpske pravoslavna crkva,Sveta Bogorodica Ljeviška,umetnost,UNESCO,živopisanjeUmesto uvoda... Ovom prilikom u rubrici Pogledi, u kojoj predstavljamo izuzetne slikare, vajare, dizajnere, umetničke fotografe i druge vizuelne umetnike, delimo sa vama portret i priču umetnice raskošnih talenata Nataše Tomić. Šta radi Nataša? (biografija) *svaku galeriju možete otvoriti klikom na neku od slika Nataša Tomić umetnica je brojnih i raskošnih talenata. U umetničkim...Internet Magazin