Pirs Lejn: Vitez muzike

Piše: Ivana Nikolić
Foto: Laza Kostić fondacija, Milan Timotić, Keith Saunders, Eric Richmond

Slavni australijski pijanista Pirs Lejn (Piers Lane), čija je umetnička baza u Londonu, nedavno je bio član žirija Takmičenja muzičke omladine u Beogradu. To je bio njegov drugi dolazak u Srbiju i publika se dobro seća njegovih izvanrednih koncerata u Beogradu i Novom Sadu 2010. godine. Međutim, Pirsove spone sa Srbijom zapravo su nastale mnogo pre nego što je prvi put bio ovde. Izvodio je Sedam etida velikog srpskog kompozitora Vasilija Mokranjca u čuvenom Vigmor Holu (Wigmore Hall) u Londonu i potom ih i snimio za svoj CD album još devedesetih. Pored toga, on je takođe i jedan od vitezova srpske kulturne organizacije „Laza Kostić Fondacija“ sa sedištem u Londonu i Novom Sadu. Pirs je čak nagrađen i prvom medaljom koju je ova fondacija dolelila za promovisanje srpske kulture tokom teške političke situacije krajem devedesetih. Zahvaljujući fondu „Laza Kostić“, pobednik sledećeg Sidnejskog međunarodnog pijanističkog takmičenja (Sydney International Piano Competition) nastupaće i u Srbiji. Pirs Lejn je umetnički direktor ovog takmičenja, a u isto vreme i na vrhuncu svoje impresivne pijanističke karijere. Kad je reč o Pirsovim solističkim koncertima, od skorašnjih nastupa svakako treba izdvojiti njegovo izvođenje Buzonijevog Koncerta za klavir u Karnegi Holu (Carnegie Hall), premijeru drugog Klavirskog koncerta Karla Vajna (Carl Vine) pisanog za Pirsa sa Sidnejskom Simfonijom (Sydney Symphony) i Londonskom Filharmonijom (London Philharmonic) i nekoliko rasprodatih solo resitala u Vigmor Holu.

Tokom svoje raskošne karijere, Pirs je pet puta bio solista prestižnog koncertnog serijala BBC Proms u Rojal Albert Holu (Royal Albert Hall) u Londonu. Ima iza sebe i mnoge druge nastupe sa vodećim orkestrima, dirigentima i drugim solistima širom sveta. Održava koncerte u prestižnim dvoranama i na festivalima širom Evrope, Australije, SAD i drugih delova sveta. Pored toga, snimio je preko 60 muzičkih albuma za vodeće muzičke produkcije, a najviše za Hiperion Rekords (Hyperion Records). Mnogi kompozitori pisali su za njega i on je premijerno izveo dela nekih od njih. 1994. godine postao je počasni član Kraljevske muzičke akademije (Royal Academy of Music) u Londonu, gde je bio profesor od 1989. do 2007. Pirs Lejn ima i počasni doktorat Grifit Univerziteta (Griffith University) i Džejms Kuk Univerziteta (James Cook University) iz Australije. Napisao je i vodio preko 100 programa za BBC Radio 3, uključujući i popularni serijal „Klavir“ (The Piano) od 54 epizode. Kao predsednik, pokrovitelj i poverenik, angažovan je i u radu nekoliko renomiranih pijanističkih udruženja, konferencija, fondacija i klubova. Povodom Jubilarnog dijamantskog rođendana britanske kraljice, dobio je kraljičinu počast Oficira Viteškog reda Australije (AO) za izuzetno služenje umetnosti koje pokazuje kao pijanista, mentor i organizator kulturnih manifestacija. Jedan od vodećih muzičkih kritičara i eksperata za pijanistički repertoar i izvođenje Brajs Morison (Bryce Morrison) napisao je za čuveni časopis Gramofon (Gramophone): „Ni jedna pohvala ne bi bila dovoljno velika za Pirsa Lejna, čije muziciranje pokazuje izvanrednu muzičku inteligenciju, senzitivnost i obasjavajuću briljantnost.“ Bilo bi potrebno mnogo stranica da se napiše sve što je Pirs Lejn postigao tokom svoje neverovatno umetničke karijere, a možete više pročitati ovde. Na njegovom vebsajtu možete pronaći i informacije o njegovim predstojećim koncertima i drugim profesionalnim aktivnostima.

Bila je prava privilegija razgovarati i zabeležiti intervju sa Pirsom Lejnom za Internet Magazin Australiana Serba i želimo da zahvalimo i Pirsu i renomiranoj pijanistkinji, profesorki Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i umetničkoj direktorki ovogodišnjeg Međunarodnog takmičenja muzičke omladine Dubravki Jovičić što su nam to omogućili. Započeli smo ovaj intervju sa Pirsom razgovarajući o njegovim utiscima sa ovog takmičenja, ali smo vrlo brzo prešli i na druge zanimljive teme i uzbudljive priče.

Kakve ste utiske poneli sa ovogodišnjeg Takmičenja muzičke omladine u Beogradu?

Ovo takmičenje je zanimljivo zato što su učesnici prilično različiti izvođači. Bilo je nekih vrlo muzikalnih i dobrih studenata, kao i iskusnijih umetnika iz Srbije i drugih zemalja. Prva nagrada je pripala dvadesetjednogodišnjakinji iz Poljske Marti Čeh (Marta Czech), koja je fenomenalna! Ona ima tako fini intelekt, kao i izuzetnu pijanističku veštinu, tako da je ta kombinacija izuzetna. Drugu nagradu je dobio Jonđu Liu (Yonggiu Liu) iz Kine, koji ima samo 19 godina i fenomenalnu pijanističku spremnost. Znate, ona može da napravi šta god hoće sa klavirom! Izvanredan muzičar! Treća nagrada dodeljena je Sanji Bizjak, koja je nekoliko godina starija. Sanja je rođena u Srbiji, ali već dugo živi u Francuskoj, gde je baš poznata i nastupa i sa svojom sestrom Lidijom Bizjak i njihovim klavirskim duom. To je fascinantno da su nagrade osvojila dva vrlo mlada takmičara i Sanja koja ima oko 30 godina. Tu je i četvrta nagrada, koju je dobio dečko iz Novog Sada Viktor Radić, koji se isto zove kao i kompozitor obavezne kompozicije Takmičenja muzičke omladine i veoma je muzikalan. Njegovo izvođenje Ravela bilo je jedna od najvećih atrakcija takmičenja. Predivno! Peta nagrada pripala je dvadesetdevetogodišnjem Koreancu Hojel Liju (Hoyel Lee), koji je verovatno tipičan kao neka vrsta takmičarskog muzičara. Ima sjajnu tehniku, pripremu i osećaj za scenu, ali možda treba još vremena da pronađe svoj izraz. Dakle, bilo je to vrlo šaroliko takmičenje!

A kad je reč o Beogradu? Vaše spone sa ovim gradom i Srbijom uopšte čini se da su vrlo zanimljive.

Sjajna stvar kad je reč o boravku u Beogradu jeste toplina lokalnog stanovništva. Organizatorka i umetnička direktorka takmičenja, koja je bila i dekan Muzičke akademije u Beogradu i sjajna, mnogo puta nagrađivana pijanistkinja Dubravka Jovičić je poput Majke Zemlje. Toliko je puna ljubavi i divno se brinula o svima nama. Zanimljivo je da je ona izvesno vreme studirala u klasi Kendala Tejlora (Kendall Taylor), jednog od profesora kod kojih sam i ja studirao u Londonu. On je imao značajnu ulogu u mom životu ne samo kao jedan od mojih profesora, već i kao profesor moje majke. Kendal Tejlor bio je prvi britanski umetnik koji je nastupio u Beogradu i uopšte bivšoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata i on se tada zaljubio u svog prevodioca Mirjanu. Ona je bila prelepa žena i morao je dugo da je osvaja! Nije se predala nimalo lako! Međutim, na kraju su se venčali i ja sam je upoznao već kao suprugu Kendala Tejlora u Londonu. Dubravka Jovičić studirala je kod njega u manje-više isto vreme kao i ja, samo malo ranije. Tako postoji ta moja povezanost sa Beogradom i bilo je zaista divno što me je Dubravka pozvala da budem u žiriju ovogodišnjeg takmičenja. Sreo sam je na kratko 2010. godine, kada sam vežbao u studiju iza njene kancelarije, a tada je bila dekan Fakulteta muzičke umetnosti. U to vreme, bio sam ovde zahvaljujući Marini Radović (nekada Milić), koju poznajem decenijama. Ona je pijanistkinja, koja je takođe studirala u Londonu i oboje nas je promovisala u isto vreme koncertne promoterka Erika Godar (Erica Goddard). Tako smo se Marina i ja upoznali i sprijateljili, pa sam bio i na njenom pravoslavnom venčanju sa njenim prvim mužem u Londonu. Ona me je pozvala 1999. i predložila da sviram neku srpsku muziku u Vigmor Holu. Prihvatio sam to sa zadovoljstvom, pošto je muzika bila tako dobra i kao što znate, bila je to vrlo teška godina za Srbiju sa svime što nosi ratno doba. Nisam osoba koja se upliće u politiku, ali su mi bili vrlo dragi i Marina i njena tada nova organizacija „Laza Kostić Fondacija“. Laza Kostić bio je izuzetni Srbin, koji je između ostalog preveo Šekspira na srpski. Fondacija je osnovana sa ciljem da pomaže umetnicima svih vrsta i bio sam vrlo srećan kada sam uključio dela Vasilija Mokranjca u program mog koncerta u Vigmor Holu i drugim koncertnim dvoranama u to vreme. Kasnije, te 2010. Marina me je pozvala u Novi Sad i Beograd i svirao sam etide Vasilija Mokranjca i Šopenove kompozicije na Kolarcu. Fondacija Laza Kostić želela je da mi oda počast što sam svirao srpsku muziku u vreme kada Srbija nije dobijala baš pozitivnu međunarodnu medijsku pažnju 1999. godine. Bilo je baš, baš lepo primiti tu počast. Prozvali su me ’vitezom’ i sada ima nas šest vitezova iz različitih oblasti i mi smo zapravo ambasadori Fondacije. Bilo je izvanredno, svo to povezivanje sa Beogradom na različite načine. I kao što rekoh, tokom boravka ovde 2010. sreo sam i Dubravku, koja me je prošle godine pozvala da budem član žirija na ovogodišnjem takmičenju. Sada tokom ove posete Beogradu, Marina mi je rekla da je Laza Kostić Fondacija vrlo zainteresovana za blisku saradnju sa predstojećim Sidnejskim internacionalnim pijanističkim takmičenjem (Sydney Piano Competition), koje treba da se održi u julu 2020. Nadamo se da će neko iz srpske zajednice prihvatiti da bude dobrotvor i pomoći da jedan od pobednika Sidnejskog takmičenja gostuje u Srbiji i nastupi u Beogradu, Novom Sadu i još jednom ovdašnjem gradu. Znate, stvarno je fascinantno kako jedna stvar vodi u drugu kroz decenije i kako nikad ne znate kako će se to odvijati. To se jednostavno desi i stvarno je uzbudljivo. Što sam stariji, sve više primećujem da katkad prođu decenije pre nego što možemo da uberemo plodove malenih semena koja smo posadili kad smo bili mlađi i onda odjednom shvatimo: „O Bože, ovo je zapravo rezultat onoga što sam radio još davnih dana!“ To je poput one teorije o efektu leptira, prema kojoj tanano treperenje leptirovih krila utiče na ceo svet. Maleni žirovi nekad izrastu u velike hrastove.

S obzirom da ste drugi put u Srbiji, možete li nam reći kakvi su bili Vaši prvi utisci, a kakve impresije imate ovog puta?

To je pomalo teško pitanje. Bio sam ovde pre devet godina i ne znam da li su se stvari mnogo promenile. U to vreme, proveo sam najviše vremena u Novom Sadu i bio sam zauzet vežbanjem klavira, tako da nisam uspeo mnogo da vidim. Pripremao sam se za nastupe i održavao koncerte, a potom došao u Beograd, gde sam odseo u izuzetno modernom i impresivnom hotelu. Impresioniralo me je i to što je delovalo da na Kolarcu nije prodata ni jedna ulaznica, ali je dvorana bila puna kad je koncert počeo! To je bilo neverovatno! Isto tako, na ovogodišnjem Takmičenju muzičke omladine pred finalno veče, bio sam zabrinut za jadne takmičare, jer u 19:15 časova nije bilo nikoga na Kolarcu. Međutim, u 19:30 bilo je mnogo ljudi. Dakle, Srbi dolaze na koncerte u zadnji čas i to se nije promenilo. Bilo je predivno posle mog prošlog koncerta ovde, pošto mi je tada dodeljena nagrada Fondacije Laza Kostić. Bio sam tretiran kao princeza Dajana ili tako neko! Novinari i fotoreporteri su bili svuda. Bilo je toliko kamera na Kolarcu! Predivno je što je medijima ovde toliko stalo do kulturnih dešavanja.

Jedna zanimljiva stvar koju primećujem je i da ljudi ovde još uvek puše u restoranima i shvatio sam koliko je to sasvim drugačije nego u ostatku sveta danas. U Londonu ili Australiji to jednostavno nije dozvoljeno. Deluje prilično staromodno. Ovde je drukčiji svet, znate. Odseo sam u Hotelu Palas i tu odmah ispred su u toku radovi na putu. Kompletno se menjaju kolovoz i trotoari. Pomalo je bizarno, pošto tokom celog dana radnici neumorno kopaju i rade i dok to traje, oni drže crvenu traku kako prolaznici ne bi išli tuda. Međutim, kako završe, crvena traka se spušta i ljudi hodaju oko svih tih rupa. Odmah ispred praga mog hotela, pločnik je izlomljen na komade. Sve je raspuklo i mi jednostavno hodamo preko toga. U Velikoj Britaniji ili Australiji bile bi preduzete brojne mere za bezbednost i zaštitu zdravlja pešaka i svuda bi bile barijere. Ali to je lepo, znate! To je stvarno stari svet. Ovde je opušteno i možete videti ljude starog kova. Toliko su srdačni i otvoraju vam vrata svog doma. Do sada sam vežbao klavir dva puta u predivnoj kući pijaniste koji ulazi u vode biznisa i njegova porodica primila me je u svoj dom. Mogu da odem tamo u svako doba. Takođe, ljudi koje srećemo u restoranima, svi tako pokazuju dobrodošlicu i svi su tako srećni. Moja drugarica iz Australije, čelistkinja Svetlana Bogosavljević, je iz Beograda. Nisam to ni shvatio dok nisam stigao ovde i stavio neke fotografije na Fejsbuk. Ona je tada napisala: „O pa ti si u mom rodnom gradu!“ Rekla mi je da moram da idem u Skadarliju da jedem i nekoliko nas je bilo tamo sinoć. Kakvo fantastično mesto, ta veličanstvena ulica! Bili smo tamo u starom restoranu iz 1832. godine, gde služe srpske specijalitete, dok muzičari sviraju uživo i pitaju se da li da sviraju nešto laganije, a fenjeri se polako pale i… Ah, takva atmosfera i lepota! I sjajna hrana! Zaista ovde još ima šarma dobrog Starog Sveta. Zbog toga su ovde i neke stvari koje nisu baš mnogo šarmantne ipak šarmantne!

A Australija? Kakvi su odrastanje I život tamo?

Rođen sam u Londonu, ali sam imao samo šest meseci kada su moj otac Britanac i majka Australijanka emigrirali u Australiju i tako sam odrastao u Brizbejnu. Moj otac je bio muzičar i upoznao je moju majku na Kraljevskom muzičkom koledžu. Oboje su bili pijanisti, ali je on bio i fantastičan predavač harmonije i kontrapunkta na Muzičkom konzervatorijumu u Kvinslendu (Queensland Conservatorium of Music) i podučavao je neke divne ljude, koji su u međuvremenu postali vodeći svetski kompozitori. On je bio vrlo jasan predavač muzike. Svi su razumeli o čemu govori. Bio je divno logičan, inteligentan i dobrog srca i uopšte sjajan predavač. Moja majka je podučavala klavir i ona mi je bila prva profesorka klavira, tako da sam odrastao u muzičkoj porodici. Bio sam najstariji od nas pet dečaka i imao sam divno odrastanje u Australiji. To je još uvek stvarno dobro mesto za odgajanje dece. Voleo sam da provodim vreme za klavirom, tako da nisam u potpunosti koristio sve prednosti detinjstva i života na otvorenom prostoru, ali moja braća itekako jesu. Međutim, muzički je zapravo bilo izuzetno dobro za mene što sam odrastao u Australiji, izvan glavnih muzičkih centara kao što su recimo London, Pariz, Beč ili Moskva, pošto za mene nije bilo ograničenja. Tamo nije bilo nikakvih metoda. Otkrio sam mnogo toga na prilično prirodan način. Na primer, kada sam imao 17 otkrio sam listovu sonatu, koju nikada pre toga nisam čuo. Rekao sam profesorki klavira da sam pronašao Listov komad u muzičkom kabinetu svojih roditelja i da mislim da je vrlo dobar. Pitala me je šta je to i rekao sam joj da je u pitanju Listova sonata. Nije se uopše iščuđavala i složila se da je to odličan komad. Naučio sam ga vrlo brzo, za samo deset dana i izveo na koncertu u okviru obavezne koncertne prakse na Konzervatorijumu. Nisam shvatao u to vreme da se ta sonata smatra jednom od najvećih kompozicija ikada napisanih za klavir! Ali to je bilo dobro, zato što sam joj pristupio sa nevinim ušima i umom i nisam imao inhibicija da sviram to u tom uzrastu! Isto je bilo i sa mnogim drugim stvarima, kao što su na primer tipovi repertoara. Kada sam četiri godine kasnije postao student Kraljevskog koledža za muziku, otkrio sam da sam svirao kompozicije za koje drugi ljudi nisu znali, kao što je na primer „Koncertna arabeska na Plavom Dunavu“ od Šulca–Evlera (Schultz–Evler), koja je salonski virtuozni komad, ali vas nauči toliko toga o sviranju klavira. Međutim, to nije tip kompozicije koji bi neki ljudi smatrali da bi trebalo studenti da uče. Znate, to nije Bah, Mocart ili Šubert, koje inače obožavam i što sam stariji želim da sviram sve više i više. Naročito želim da sviram sve više i više Baha i Šuberta. Ali bilo je divno imati takvu slobodu i mogućnosti koje verovatno ne bih imao u većim mestima. Prvi put sam sam nastupio na radiju kada sam imao 12 godina. Svirao sam u tom uzrastu prvi put i sa orkestrom. Zato mislim da sam u Australiji imao mogućnosti koje verovatno ne bih imao negde drugde. Tamo sam svirao pred velikom publikom i iskusio mnogo toga što ljudi obično ne iskuse u muzičkom životu pre svojih dvadesetih godina. Dakle, meni je to bilo od velike pomoći kada sam otišao preko okeana. Mislim da svaki Australijanac koji ode preko okeana pomalo brine ili je bar bilo tako ranije. Imali smo osećaj da su svi bolji od nas, zato što je Australija toliko daleko od svega. Međutim, istrajavamo i ima nešto u Australijancima – mi stvarno vredno radimo, dajemo sve od sebe i srećni smo kad to činimo. Na kraju sve bude dobro. Ne znam da li je to sada drugačije. Nekada se očekivalo da prvo morate da se dokažete preko okeana pre nego što počnu da vas smatraju vrhunskom klasom u Australiji. Mislim da se to promenilo. Ljudi i ansambli poput Australijskog kamernog orkestra (Australian Chamber Orchestra) imaju velike inernacionalne karijere, a njihova umetnička baza je još uvek u Australiji i oni nisu jedini. Moguće je imati međunaridnu karijeru iz Australije i veliku muzičku karijeru u samoj Australiji u današnje vreme. To se promenilo u proteklih 40 godina i to je divno.

Na čemu trenutno radite i koliko često imate priliku da idete u Australiju u novije vreme?

Vodim vrlo peripatetički život. Moj život je sačinjen od putovanja. Treba da idem u Australiju 26. aprila i biću tamo do 8. juna. Imam koncerte u maju, a tamo ću opet biti i tokom celog Novembra. Sviraću Mocartov koncert sa Simfonijskim orkestrom Kvinslenda (Queensland Symphony Orchestra) i imam veliki resital u Resital centru u Melburnu (Melbourne Recital Centre). Biće još mnogo drugih koncerata, uključujući i nastup u divnom UKARIA centru u Adelejdu sa novom koncertnom dvoranom, gde ću dosta svirati. U novembru imam tri finalna koncerta sa Simfonijom Sir Endru Dejvisa iz Melburna (Melbourne Symphony of Sir Andrew Davis) povodom njegove desete godišnjice na mestu šefa dirigenta tog orkestra. Između ostalog, biće resitala i u Brizbejnu u okviru Mediči serijala i još mnogo toga. Već godinama unazad idem u Australiju četiri puta godišnje. Bio sam direktor Australijskog festivala kamerne muzike 11 godina i zbog toga sam morao da idem dva puta godišnje, ali sam zbog koncerata išao četiri puta tokom godine. Mogu vam reći da to putovanje nikada ne traje kraće. Baš je iscrpljujuće! I zanimljivo je što se ’džetleg’ pogoršava kako ste stariji. Ipak, ove godine sam u Americi tri puta. Snimao sam album u Njujorku u januaru i biću tamo na tri različita festivala u junu i onda ponovo u avgustu. Idem i u mnoge druge zemlje. Neprekidno putujem. Preselio sam se u novu kuću u junu prošle godine. Odlučio sam da kupim novu kuću i morao sam da prodam svoj stan. Oglasio sam stan krajem aprila, misleći da ću ga verovatno prodati tek u novembru i da ću se seliti otprilike u februaru ili martu ove godine. Međutim, baš naprotiv, druga osoba koja je videla stan kupila ga je i morao sam da se iselim najkasnije 21. juna prošle godine. Bio sam u svojoj novoj kući dve noći, raspakujući se kao lud i onda sam otišao u Norvešku na nedelju dana. Potom sam se vratio na tri noći i onda otišao na dve u Nemačku. Zatim sam opet išao kući na dve noći, pa u Australiju i Ameriku na sedam nedelja. Vratio sam se na dve noći i otišao u Mančester na četiri. Vratio se na tri, otišao u Hamburg na dve. Ponovo sam se vratio na tri i onda otišao na dva meseca u Australiju i Novi Zeland. Bio sam opet kod kuće u novembru i tako se nastavilo. Znate, to je jednostavno… To zvuči suludo i jeste tako pretpostavljam, ali ja tako funkcionišem celog života. To je za mene normalno na neki način. Bilo je zabavno prošlog jula: moj prvi angažman je bio u Pertu i išao sam novim letom direktno iz Londona u Pert. To je bilo izvanredno da se ukrcam u Londonu i izađem u Pertu. Predivno! Mislim da uskoro kreće novi let direktno iz Sidneja u London, što će takođe biti revolucionarno za moj život.

Gde je Vaš dom s obzirom da putujete toliko često kao I većina vrhunskih muzičara?

Uvek kažem da sam podeljena ličnost! Moj otac je bio Britanac, moja majka Australijanka. Rođen sam u Velikoj Britaniji, a odrastao u Australiji. Živim na relaciji te dve zemlje stalno, tako da je vrlo teško reći gde mi je dom. Mislim, imam već dugo kuću u Londonu. Dakle, možda je London moj dom, ali i Australija isto tako! Toliko sam često išao kući u Australiju tokom proteklih 40 godina i još imam dragu porodicu i stare prijatelje tamo, a imam i mnogo novih prijatelja. U kontaktu sam i sa školskim drugarima. Mogao bih sutra da se preselim u Australiju i da imam ispunjen društveni život. Sada sam vrlo vezan za Australiju i kao direktor Sidnejskog internacionalnog pijanističkog tamičenja. Ne znam da li će se nešto promeniti u budućnosti, ali trenutno je sjajno što mogu da idem tamo stalno i da ipak imam svoju bazu u Londonu, što je zgodnije za putovanja po Evropi, pa čak i Americi. To je mesto gde je dobro da budem zbog svoje karijere. Srećom, uživam u putovanjima. Znate, volim da se sretnem i sa starim prijateljima i da upoznajem nove, da isprobavam lokalna jela i vina na raznim mestima – volim svo to uzbuđenje koje donose putovanja. Ali znate kako kažu – ni jedno mesto nije kao dom i radujem se što idem sutra u svoju novu kuću i vrt i što ću moći da čujem šta se dešavalo dok sam bio odsutan i da uhvatim korak sa dešavanjima. Onda ću biti spreman da krenem opet na put!

Hoćete li dolaziti u Srbiju u skorije vreme?

Još nije ništa isplanirano, ali ideja je da dođem sa dobitnikom srpske nagrade, odnosno nagrade Laza Kostić Fondacije na Sidnejskom pijanističkom takmičenju, i da dajem uvodnu reč na koncertima i govorim o takmičenju i inovacijama koje sam uveo u pravila takmičenja. Tako nešto. Dakle, trebalo bi da dođem ovde verovatno 2021, u godini kada će Novi Sad biti Evropska prestonica kulture.

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/pirs-lejn-vitez-muzike/https://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2019/07/IMG_3519-min-min-1024x683.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2019/07/IMG_3519-min-min-150x150.jpg2019-07-06T19:32:20+00:00Australiana SerbaIntervju PLUSAustralija,Belgrade,Beograd,Brizbejn,Kolarac,Kultura,London,muzika,Novi Sad,Serbia,Sidnej,Srbija,SydneyPiše: Ivana NikolićFoto: Laza Kostić fondacija, Milan Timotić, Keith Saunders, Eric Richmond Slavni australijski pijanista Pirs Lejn (Piers Lane), čija je umetnička baza u Londonu, nedavno je bio član žirija Takmičenja muzičke omladine u Beogradu. To je bio njegov drugi dolazak u Srbiju i publika se dobro...Australiana Serba australianaserba@gmail.comAdministratorAustraliana Serba