Brigita Karađorđević: Princeza plemenitog srca
Piše: Ivana Nikolić
Foto: lična arhiva NJKV princeze Brigite Karađorđević
Princeza Brigita Karađorđević žena je raskošnih talenata i izuzetnog obrazovanja. Ova renomirana umetnica, koja je kao izuzetna modna kreatorka stekla međunarodnu reputaciju u svetu visoke mode još početkom devedesetih, uz to je i uspešna poslovna žena. Sa lakoćom vodi svoju modnu kompaniju, sa kojom je radila kolekcije za brojne poznate proizvođače. Međutim, najviše voli da radi unikatnu odeću za svoje verne klijente, te je zato svrstavaju pre svega u kreatore visoke mode (houte couture). Izuzetno je talentovana i za slikanje i ponekad izlaže i svoje slikarske radove, a još kao sasvim mlada umetnica učila je i ikonopisanje u ruskim manastirima. Princezu Brigitu s razlogom smatraju i za jednu od najlepših plemkinja današnjice, a krase je i unutarnja lepota i plemenitost. Već više od 25 godina posvećeno se bavi i dobrotvornim radom i teško je i najbrojati svu decu, škole, bolnice i druge ljude i ustanove kojima je pomogla vodeći sa svojim suprugom princom Vladimirom Karađorđevićem njihovu zajedničku humanitarnu fondaciju „Majka i dete“. Nedavno su pokrenuli registraciju nove dobrotvorne organizacije, kako bi mogli više da pomažu i prosvetnim ustanovama i talentovanim pojedincima. Upravo plemenitost je spojila i sa suprugom u vreme kada još nije mnogo znala o Srbiji, ali je već tada učestvovala u prikupljanju pomoći za ljude pogođene strašnim ratovima na tlu nekadašnje Jugoslavije. Poreklom iz nemačke građanske porodice, prirodom svoga posla mnogo je putovala po celom svetu, ali je Srbiju upoznala i zavolela kada je upoznala princa Vladimira, sina kraljevića Andreja i unuka kralja Aleksandra I Karađorđevića. Njihova ljubavna priča i skepticima vraća veru u ljubav, a jednako je posebna i dirljiva i priča o ljubavi princeze Brigite prema Srbiji. Zbog njene skromnosti, otmenosti, topline i drugih vrlina, ljudi iz naše zemlje joj uzvraćaju ljubav i poštovanje i jedna je od najvoljenijih srpskih princeza našeg doba. Mi smo je ovom prilikom najpre pitali kako je sve počelo.
Vaše visočanstvo, kako pamtite Vaš prvi susret sa NJKV princom Vladimirom Karađorđevićem i početak vaše ljubavne priče pun uzbudljivih preokreta kao u nekom uzbudljivom romanu ili filmu?
Princ Vladimir i ja smo se prvi put sreli na humanitarnom dešavanju organizovanom u Nemačkoj radi pomoći žrtvama rata koji se tada odigravao u Bosni. To je bilo 18. aprila 1993. Bila sam i pre toga angažovana na prikupljanju humanitarne pomoći za bivšu Jugoslaviju i tom prilikom sam radila sa divnim damama iz Kola srpskih sestara. Zajedno smo radile na obezbeđivanju humanitarne pomoći za žrtve tadašnjih sukoba u Bosni, koji spadaju u najstravičnije konflikte na tlu nekadašnje Jugoslavije. Bila sam pozvana na malo dobrotvorno slavlje, koje je bilo upriličeno kako bi na simboličan način obeležili naš uspeh u skupljanju pomoći. Kada sam pozvana, rečeno mi je i da će doći „naš princ“. Moram da priznam da tada nisam imala pojma o kome je reč, ali kada smo se Vladimir i ja sreli te večeri, bila je to ljubav na prvi pogled! Celo veče smo vodili uzbudljiv razgovor, ali je vreme nažalost prebrzo proletelo. Ako ništa drugo, znala sam njegovo ime i adresu: Vladimir Karađorđević iz Londona! (smeh)
Sledećeg dana sam bila pozvana u restoran na ručak. Tamo je bilo mnogo ljudi, a među njima, naravno, i Vladimir Karađorđević. Meni je tada zvučalo kao da moram da „polomim jezik“ kako bih izgovorila to ime i nisam umela pravilno da ga izgovorim. Vladimir je sedeo daleko od mene za ručkom, tako da su nam se sretali pogledi, ali nije bilo načina da razgovaramo. To je, naravno, bilo frustrirajuće što je bio tamo sa svima, a ne samo sa mnom. Kada je odlazio tog popodneva, rekao mi je da bi voleo da budem njegova gošća kad budem išla u London i da mu se samo javim. Sećam se da sam pomislila – „kakav mangup“! Ne bih se nikada „samo javila“ nepoznatom čoveku u stranom gradu! Mislila sam kako će se Vladimir načekati veoma dugo ako me ne bude zvao prvi.
Tako je i bilo. Prošlo je baš dosta vremena pre nego što smo se ponovo videli. Doduše, istini za volju, to je ispalo tako pre svega zbog toga što smo oboje u to vreme vodili izuzetno ispunjene živote prepune obaveza. Vladimir je stalno putovao u nekadašnju Jugoslaviju, pošto je bio veoma angažovan na dobrotvornom radu, a morao je i da radi kako bi se izdržavao. Ja sam se pak tada već ozbiljno bavila svojim biznisom i morala da „žongliram“ kako bih uskladila svoju vrlo zahtevnu karijeru sa ostalim obavezama i nastojanjem da imam i kakav-takav privatni život. Tako je proteklo celih šest godina od te predivne večeri kada sam upoznala Vladimira do našeg sledećeg susreta. Sećam se kao da je bilo juče – bila sam na Havajima sa drugaricom i njenim malim sinom nekoliko nedelja, kada je do mene došla vest da se sprema ilegalno bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije. Želela sam nekako da pomognem i pozvala mnogo ljudi da mi se priključe, ali su svi imali druge planove. Kada sam pregledala imenik, pronašla sam Vladimirovu adresu i setila se da je uspeo da se pobrine za svu potrebnu papirologiju za transport humanitarne pomoći u čijem sam prikupljanju učestvovala kad smo se upoznali. Odmah sam mu poslala faks i zamolila ga za pomoć. Samo nekoliko sati kasnije stigao mi je pozitivan odgovor od njega i odlučili smo da se sastanemo na aerodromu Heathrow u Londonu prilikom mog povratka sa havajskih ostrva. Nešto kasnije krenula sam najpre na let sa Kauaja u Honolulu, pa zatim iz Honolulua u Los Anđeles, gde sam morala da ostanem nekoliko dana zbog poslovnih obaveza, i potom produžila u London da se vidim sa Vladimirom. Bila sam iscrpljena kada sam konačno stigla, jer nisam ni sekunde mogle da spavam tokom leta tamo. Kada je avion sleteo i pošto sam prošla pasošku kontrolu, shvatila sam da ćemo Vladimir i ja imati samo sat i po vremena za razgovor. Nisam znala čak ni da li ćemo prepoznati jedno drugo. Posle nekoliko nedelja na Havajima baš sam dobro bila pocrnela. Kosa mi je bila divlja i puna crvenih pramenova od sunca. Uopšte se ne sećam kako sam bila obučena tog dana, ali se dobro sećam kako sam ugledala Vladimira čim sam prošla pasošku kontrolu i kako smo istog trenutka prepoznali jedno drugo. Bila je to ljubav i na drugi pogled! U tih dragocenih sat i po osnovali smo našu zajedničku humanitarnu Fondaciju „Majka i dete“ (Mother and Child Relief Foundation), organizovali dobrotvorni skup sa ciljem da prikupimo novac i humanitarnu pomoć za žrtve rata i čak panirali svoj zajednički život, a da toga nismo ni bili svesni u tom trenutku. Tačno sat i po kasnije sedela sam u autobusu i išla prema drugom aerodromu, kako bih uhvatila let za Nemačku!
Mnogim ljudima pomisao da postanu princ ili princeza deluje romantično i uzbudljivo. Koliko ste znali o Srbiji i srpskoj kraljevskoj porodici pre nego što ste upoznali princa Vladimira? Kakvi su bili Vaši utisci kada ste počeli da upoznajete Srbiju i porodicu Karađorđević?
Moram da priznam da nisam mnogo znala o Srbiji i još manje o kraljevskim porodicama Srbije i Jugoslavije pre nego što sam upoznala Vladimira. Sećala sam se recimo da smo nešto malo učili o Jugoslaviji u školi na časovima geografije. Takođe sam znala da je veliki broj Nemaca išao na odmor u Jugoslaviju, ali lično nikad nisam išla tamo u to vreme. Sećam se da sam još tada čula od više ljudi kako je divno u toj zemlji. Kada sam upoznala Vladimira činilo mi se da mi nisu potrebne knjige iz istorije nekadašnje Jugoslavije i njenih kraljevskih dinastija, jer je za mene najbolji učitelj bio moj suprug. Sećam se da je jedno od prvih štiva o jugoslovenskoj istoriji koje sam pročitala bila divno napisana, ali veoma tužna knjiga autora Kurta Koeprunnera, Austrijanca oženjenog damom iz Hrvatske. Ovu knjigu „Putovanja kroz zemlju rata“ poklonila mi je jedna divna dama koju sam upoznala u našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u nemačkom gradu Bielefeldu i to je bila još jedna veoma brutalna lekcija o stradanjima koja su zadesila srpski narod kroz istoriju, posebno u sukobu sa zlim Ustašama!
Što se tiče eventualnih romantičnih ili uzbudljivih aspekata ili osećanja vezanih za to što sam postala princeza, moram da kažem vrlo iskreno i otvoreno da ne mogu da se setim ničeg takvog ili bar ne kao što se obično to zamišlja. Ja sam jednostavno upoznala čoveka u koga sam se zaljubila i mi smo se venčali. Mislim da su kod mene najjača bila osećanja ponosa i ljubavi prema srpskom narodu. Možda je malo teško objasniti, pošto se sve odvijalo relativno brzo. 
Vidite, Vladimir i ja smo znali vrlo rano da se volimo i želeli smo da provedemo život zajedno, tako da nismo gubili vreme na veridbu. To je došlo na red čim smo sa našom fondacijom „Majka i dete“ uspešno završili prvu zajedničku humanitarnu akciju krajem 1999. Ubrzo posle toga sam upoznala Vladimirovu najbližu porodicu: Dimitrija, Laviniju, njenu decu Nađu, Andreja i Luku, Lavinijinog supruga Ostina i za mene veoma posebnu osobu – Vladimirovu majku Kiru! Moje prijateljstvo sa celom njegovom porodicom se razvilo vrlo brzo. Princeza Kira je bila poput mene, ali sam ja godinama živela u Engleskoj i zahvaljujući našoj jezičkoj povezanosti uživale smo u našim razgovorima na mom maternjem jeziku. Kira je bila Nemica po ocu, ali je njen maternji jezik bio ruski. Tokom vremena, ispričala mi je svoju tragičnu životnu priču, koja je takođe bila tesno povezana sa svetskog istorijom. Ja sam modni kreator i učila sam i slikanje. Uvek me je interesovala istorija, ali nisam uvek imala vremena da produbim svoje znanje o istoriji i politici koliko sam želela. Toliko toga je trebalo da naučim i princeza Kira je vremenom postala moja učiteljica. Vladimir i ja smo se venčali 18. aprila 2000. i naše venčanje je bilo vrlo skromno. Bile su prisutne samo naše majke, princeza Lavinija, njen suprug Ostin i njihova deca. Naše venčanje je izazvalo veliku pažnju u Nemačkoj, na šta sam morala da se naviknem. Prvi put kada smo posetili srpsku crkvenu zajednicu u Bielefeldu pratila nas je televizijska ekipa. To je za mene bio divan prvi susret sa srpskim gostoljubljem i prijateljstvom!
Koje su Vam najdraže uspomene na Vaše brojne posete Srbiji? Koja mesta posebno volite u svojoj domovini?
Mnogo ljudi mi postavlja to pitanje i uvek je veoma teško odgovoriti na prvi deo pitanja, zato što sam istinski blagoslovena da sam mogla da vidim mnoge delove Srbije i svaka poseta nekom od tih mesta ostavila je na mene poseban i trajan utisak. Istini za volju, ako imate u vidu celu Srbiju, videla sam verovatno samo 10 posto ove prelepe zemlje, ako i toliko. Međutim, reč je o preko stotinu poseta različitim mestima otkad sam prvi put bila u nekadašnjoj Jugoslaviji. Srbija je čarobno mesto iz mnogo razloga. Raznoliki, neopisivo lepi pejzaži, miris prirode koji se ne može porediti ni sa jednim drugim i gostoprimljivost i srdačnost ljudi su bez konkurencije. Ako bih morala da izdvojim samo jednu ili dve uspomene, volela bih da spomenem naša putovanja u razne manastire tokom godina. Ti brojni manastiri, koje smo imali sreću da posetimo, uvek će ostati neverovatno okrepljujuća utočišta za mog supruga i mene. Volim naše manastire, kao i naše monahinje i monahe, koji su za mene dragulji naše pravoslavne crkve. (nastavak na sledećoj strani)
Оставите одговор