Kako vidite porodicu Karađorđević i njenu ulogu u Srbiji današnjice?

O Bože! Kako da odgovorim na ovo pitanje, a da ne zvučim nefer ili čak brutalno? Ako bih to objasnila vrlo pojednostavljeno, pozajmila bih analogiju svog supruga. Dinastija Karađorđević danas je kao tim Formule 1 bez automobila, benzina i sponzora! Pobednički potencijal postoji, ali je trka nemoguća! Ako bih to prevela u realne okvire, moramo pogledati kakva je zakonska situacija porodice danas. U okviru Ustava Republike Srbije ne postoji apsolutno ništa što bi omogućilo porodici Karađorđević bilo kakvo zvanično predstavljanje u njihovoj sopstvenoj zemlji. Svakom legitimnom princu ili princezi ove porodice osporena je bilo kakva zvanična uloga kroz različita delovanja ili odsustvo delovanja raznih vlada tokom poslednjih 17 godina. Pored toga, vrlo je destruktivno bilo i odsustvo ikakvog vođstva od strane starijih članova porodice, a bilo je i izuzetno neprijatnih epizoda i negativnih iskustava i kad je reč o odnosima sa javnošću.

Bilo bi mnogo bolje uputiti ovo pitanje mom suprugu, koji živi u takvoj situaciji od rođenja i samim tim može da pruži mnogo detaljniji uvid u različite aspekte cele te priče. Na tu temu, želela bih i da citiram svog supruga: „Moja ideja je da služim srpskom narodu, a ne da vladam. Uvek sam imao na umu ono što sam naučio od svog oca i svojih predaka – moj odnos sa narodom nikada ne bi trebalo da počiva na zapovesti „Napred!“, već uvek samo na onoj drugoj, koja kaže – „Prati me!““

Učinili ste mnogo za ljude u Srbiji kroz svoju dobrotvornu fondaciju „Majka i dete“. Kakvo je bilo celo to iskustvo?

Uvek mi je veoma neprijatno da govorim o dobrotvornom radu ili da primam pohvale za ono što smo Vladimir i ja uradili na humanitarnom planu, jer je za nas oboje to nešto što se podrazumeva – nešto na čemu mora da se radi, bez da se to doživljava kao dužnost ili povod da se ubiru pohvale i zahvalnost. Svi smo ljudi. Neki od nas mogu da učine nešto da pomognu drugima, pa zašto ne bi preduzeli ono što možete kako bi pomogli nekome kome je potrebna pomoć? Mislim da ogromna većina ljudskog roda ima u genetskom kodu poriv da pomogne drugom ljudskom biću u nevolji. Ono što se ni Vladimiru ni meni ne dopada u svetu dobrotvornih organizacija je činjenica da tu ima ljudi koji su, čini se, više zainteresovani za odličja ili priznanja koja će primiti zato što pomažu drugom ljudskom biću, gotovo kao da je količina priznanja koja će primiti povezana sa količinom pomoći koju su voljni da pruže. To je razlog što Vladimir i ja pokušavamo da kad god je moguće izbegnemo da govorimo o našem dobrotvornom radu. Naravno, morate biti što glasniji kada tražita materijalnu podršku u prikupljanju humanitarne pomoći. Neizbežno je u dobrotvornom radu da budete vidljivi kako bi mogli da animirate sponzore i donatore da vam pomognu u vašoj misiji. Kada pogledamo unazad šta smo sve učinili na polju dobročinstva u Srbiji, Vladimir i ja smo duboko zahvalni Bogu i svima koji su nam pomogli u našem radu. Ponekad smo čak i ponosni na ono što smo postigli. Međutim, istina nije tako blještava i puna osmeha! Istina je da je, uprkos onome što smo ostvarili u našem humanitarnom radu u poslednjih 17 godina, patnja srpskog naroda, na toliko različitih nivoa, veoma velika! Ima toliko mnogo ljudi kojima su potrebni najrazličitiji vidovi pomoći i jednostavna istina je da nećemo biti u stanju da učinimo ništa za većinu tih napaćenih ljudi. Vladimir i ja smo videli toliko mnogo smrti usled nedostatka pomoći tokom godina i u tome nema ničega veličanstvenog. Nikakva odličja, priznanja niti reči hvale za sav naš rad neće vratiti te ljude kojima nismo mogli ili ne možemo da pomognemo – to je istina i bolna strana dobrotvornog rada.

Koji su Vam susreti sa ljudima kojima ste pomagali kroz svoj dobrotvorni rad bili posebno inspirativni, dirljivi…?

Bilo ih je toliko mnogo, ali bih rekla da su svi projekti vezani za decu kojoj smo uspeli da pomognemo bili nezaboravni i posebni. Najemotivniji su susreti sa ljudima kojima ne možemo da pomognemo. Takvi trenuci vas emotivno bukvalno razbiju u paramparčad!

Trenutno radite na pokretanju nove humanitarne organizacije. Možete li nam reći nešto više o tome? Ako neko želi da pomogne, kako može to da učini?

Da, zaista. Pokrećemo novu dobrotvornu organizaciju čiji rad želimo da usmerimo na različite vidove pomoći deci Srbije. Želimo da napravimo platformu, na kojoj ćemo graditi buduće projekte, što je šire moguće, tako da bi vremenom stvorili mogućnost da radimo ne samo na polju medicinske i humanitarne pomoći, već i na različitim kulturnim i duhovnim poljima. Trenutno završavamo papirologiju i već tražimo međunarodnu podršku za naš poduhvat. Takođe se nadamo da ćemo dobiti moralnu podršku od drugih humanitarnih organizacija koje počivaju na istim osnovnim principima, samo u okviru drugih zemalja. Neke od tih organizacija imaju značajno iskustvo i nama samo može biti od koristi da naučimo nešto novo od njih!

Veoma ste uspešni kao modni kreator u oblasti visoke mode. Kako biste opisali svoj put od mlade kreatorke do renomirane umetnice?

Ako želim da budem iskrena, moram da kažem da je moja „karijera“ počela otprilike kada sam imala tri godine i počela da pravim haljine za svoje lutke. Iako su naravno te haljinice bile neuko sašivene i tipične za jedno dete, ozbiljna strana toga bilo je to što sam već tada imala ideju kako treba da budu obučene moje lutke i što mi se nije dopadalo ono što se nudilo na tržištu. Ta duboka unutarnja želja da kreiram sopstvenu modu postajala je sve jača tokom vremena i to mi je pokretačka snaga i danas.

Radila sam kao manekenka neko vreme kako bih sagledala modni biznis i iz tog ugla, a potom sam upisala umetničke studije u početku pre svega kako bih stekla iskustvo u crtanju mojih modnih kreacija. Ironično, to putovanje u svet umetnosti učinilo je da slikanje najpre preraste u moj hobi, a potom i u pravu malu karijeru!

Dosta sam putovala u razne zemlje kako bih proširila svoje vidike i upoznala različite kulture i tradicije i to naravno najpre sa roditeljima, a potom i sama kad sam postala tinejdžer. Jedno od mojih prvih putešestvija bilo je putovanje u Moskvu, Kijev i Sankt Petersburg sa mojom umetničkom školom i ruskim slikarom, kako bi videli i naučili ikonopisanje i pozlačivanje ikona. Posetili smo više manastira i muzeja, kao i isposničke ćelije i mnoge pravoslavne crkve. Osećala sam veliko strahopoštovanje prema svemu što sam videla i to je bio moj prvi susret sa pravoslavljem, koji je ostavio dugotrajan i pozitivan utisak na mene!

Oduvek sam na poseban način sve doživljavala i radila. Uvek sam volela muziku i to posebno klasičnu, ali i rok i pop. Takođe, uvek sam imala i životinje, uglavnom pse koje najviše volim, ali i papagaja koji je pevao i pričao na nemačkom jeziku.

Moji roditelji su želeli da imam „siguran“ posao i tako sam studirala biznis i radila u investicionom bankarstvu, gde sam naučila skoro sve što mi je bilo potrebno da znam i o poslovnom bankarstvu. Iako uopšte nisam uživala u tom poslu, celo iskustvo je bilo veoma vredno za mene kada sam pokrenula svoj biznis. Pošto sam napustla svet bankarstva, otvorila sam svoj atelje i odlučila da želim da se bavim isključivo visoko kvalitetnom modom. Imala sam sreće što sam vrlo rano uspostavila kontakte sa dobavljačima kuća visoke mode i mogla da pokrenem svoju liniju unutar sistema. Bio je to težak posao i kao i mnogi drugi kada pokreću svoj biznis, dugo nisam smela ni da sanjam odmor ili slobodan vikend, i mogla sam malo da se opustim tek kada je posao postao uhodan.

Kroz ovaj veoma naporan rad uspela sam da stvorim bazu klijenata i imala sam slobodu da kreiram sve više kvalitetnih kolekcija za njih. Uvek sam u radu sledila moto: „Vrlo sam ležerna – prihvatam samo najbolje!“ Imam sreće i što sam okupila tim koji to ceni i razume i njihov profesionalizam čini moj posao manje kompliovanim!

Uvek sam imala dobar osećaj za boje i oblike i tako sam imala sreće i da srećem prave ljude na pravom mestu. Imala sam privatne klijente, ali sam radila i na katalozima poznatih modnih kompanija. Veoma rano sam dobila prvu nagradu za jednu od mojih kreacija od poznate robne kuće iz Tokija. Organizovala sam brojne modne revije u manjim i većim prostorima i redovno posećivala modne revije visoke mode u Parizu, kako bih učila od svojih izuzetnih kolega.

Dok nam rad obezbeđuje nasušni hleb, kao i mnogim ljudima, veoma sam zahvalna što mogu da žongliram svoj raspored kako bih mogla da učestvujem i u drugim aktivnostima, kao što su naš humanitarni rad, naše zvanične dužnosti i čak pomalo i slikanje. Rekla bih da sam zaista blagoslovena od Boga što mi je data mogućnost da kao ljudsko biće budem kreativna, vredna osoba koja veruje u pravdu i bori se za nju i što mi je data sposobnost da volim životinje gotovo jednako kao i ljude.

Za naše čitaoce iz Australije i šire bilo bi zanimljivo da čuju i Vaše impresije o ovoj zemlji i tamošnjoj srpskoj dijaspori, s obzirom da ste nekoliko puta posetili Australiju. Kakvo je Vaše australijsko iskustvo?

Zaista smo veoma uživali u našim posetama Australiji. Iako je naše vreme tamo bilo diktirano veoma tesnim i zahtevnim poslovnim rasporedom, Vladimir i ja smo se vrlo pažljivo pobrinuli da odvojimo neophodno vreme za posetu našoj srpskoj emigraciji u par velikih gradova koje smo posetili. Za mene je bila posebna čast što sam imala mogućnost da upoznam neke od Srba u Australiji. Znam da je Vladimir bio oduševljen i preplavljen tim iskustvom. Nadam se da ovo što ću sada reći nikome neće zvučati uvredljivo, ali ima nešto što me je pogodilo odmah kad je reč o Srbima u Australiji, a to je činjenica da će za njih Srbija uvek biti „tu iza ugla“, bez obzira koliko kilometara ili milja moraju putovati da bi se vratili „kući“. Mislim da je s druge strane za Srbe u Srbiji potpuno prirodno da vide ovu vrstu razdaljine kao očigledno ogromnu, ali ne tako, tako daleku. Za mene lično, to pokazuje da bez obzira gde Srbin živi, bez obzira koliko je to mesto daleko od Srbije, ili kakav život je taj Srbin stvorio za sebe u inostranstvu, Srbija je za njega uvek „tu iza ugla“ duhovno, kulturno i emotivno!

Veoma smo uživali i u tipičnom australijskom gostoprimstvu takođe! Naši domaćini bi se uvek pobrinuli da se osećamo više nego dobrodošlo i na ličnom i na profesionalnom nivou. Iako postoji duboko ukorenjen britanski sistem protokola u okviru australijskih običaja, tamo postoji i vrlo otvorena, urođena jednostavnost u tome što su prijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Možda je ovo samo naivna perspektiva mene kao turiste, ali se to događalo previše često da bi bilo slučajno i bilo je predivno. Definitivno sam stavila Australiju na svoju mapu zemalja kojima želim da se vratim i da ih mnogo bolje upoznam!

Kakve su Vaši trenutni profesionalni i dobrotvorni planovi i aktivnosti? Planirate li da posetite Srbiju uskoro ili možda da se preselite u svoju domovinu?

Trenutno sam, Bogu hvala, veoma zauzeta svojim biznisom, što očigledno uzima veliku većinu mog vremena. Volim da radim, ali je ekstremno zahtevno i ne bih uspela da se nisam posvetila tome umom i telom 100 posto. Ostatak vremena je podeljen između mojih ostalih obaveza, humanitarnih odgovornosti i kakvog-takvog slobodnog vremena koje uspevam da ugrabim. Iako sam izuzetno srećna što mogu da ispunjavam svoje različite dužnosti i odgovornosti, to me previše često lišava slobodnog vikenda i drugih trenutaka opuštanja. Planiranje našeg kalendara je za Vladimira i mene konstantna umetnost žongliranja i privikavanja na trenutno stanje stvari.

Iako smo veoma vezani za Srbiju na mnogo načina, a ne samo preko humanitarnog rada, sve to je uzelo danak i ne možemo da dolazimo u Srbiju toliko često koliko bismo želeli. Ironično, stvar je u tome što Vladimir i ja još uvek mnogo više možemo da učinimo za Srbiju i njen narod ako živimo izvan zemlje. Da, to je veoma bolno za nas. Boravak u Srbiji je nešto veoma posebno za mene i znam da Vladimira često boli što ne može tek tako da „skoči“ na avion i odleti za Srbiju na nekoliko dana, nedelja ili meseci. Još uvek se nadamo da će se svi delovi slagalice koji nedostaju i koji nas sprečavaju u ovom trenutku da odlučimo da živimo u Srbiji kao svojoj bazi, pronaći i poslagati na svoje mesto. Vredno radimo na tome i imamo potpunu veru u Boga i njegovo vođstvo!

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/10/Princeza-16.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/10/Princeza-16-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAustralija,Beograd,Brigita Karađorđević,Brigitta Karađorđević,Brigitta Karageorgevich,Fondacija "Majka i dete",humanitarni rad,Karađorđević,Karađorđevići,kraljveska porodica,London,Mother and Child Relief Foundation,Princ Vladimir,princ Vladimir i princeza Brigita,Prince Vladimir Karađorđević,Princess Brigitta,princeza,Princeza Brigita,princeza Kira Melita od Lajningema,Romanovi,Srbija,visoka modaKako vidite porodicu Karađorđević i njenu ulogu u Srbiji današnjice? O Bože! Kako da odgovorim na ovo pitanje, a da ne zvučim nefer ili čak brutalno? Ako bih to objasnila vrlo pojednostavljeno, pozajmila bih analogiju svog supruga. Dinastija Karađorđević danas je kao tim Formule 1 bez automobila, benzina i...Internet Magazin
1 2