Kada je jedan od naših najistaknutijih kardiologa mlađe generacije Dr sci med Marko Banović sa Klinike za kardiologiju Kliničkog centra Srbije pokrenuo medicinsku studiju Avatar sa namerom da utvrdi kada je najbolje lečiti asimptomatsku tešku aortnu stenozu, često oboljenje srčanih zalistaka, znao je da je to pitanje na koje još niko u svetu nije odgovorio, iako bi odgovor mogao spasiti mnoge živote. Međutim, nije mogao ni da pretpostavi koliko brzo će ovaj naučni poduhvat prerasti u veliki međunarodni projekat i prvu internacionalnu medicinsku studiju koja je potekla iz Srbije. To je i prva naučna studija uopšte koja se bavi ovim vrlo važnim pitanjem. U junu ove godine biće organizovan i međunarodni naučni skup posvećen ovoj studiji u Beogradu. Ulaz će biti besplatan, a učesnici će moći da čuju predavanja nekih od najboljih evropskih stručnjaka iz oblasti kardiologije i kardiohirurgije. Uspeh celog ovog haučnog poduhvata je tim veći što su se stručnjaci iz zapadnoevropskih i drugih zemalja Evrope priključili studiji isključivo zbog njenog značaja za nauku i dobrobit pacijenata, dok je u velikoj većini slučajeva glavni motiv novac, što doktor Banović nije mogao da im ponudi. Šta više, kolege iz Belgije obezbedile su deo novca koji je potreban za troškove studije, ali dalji napredak ovog naučnog projekta zavisi od dobre volje ljudi koji žele i mogu materijalno da pomognu da se završi uspešno. Studija je neprofitna i lekari ne primaju novac za svoj rad, ali je potrebno platiti neophonde troškove samog istraživanja. Iako bez adekvatne materijalne podrške, doktor Banović i njegove kolege iz Srbije za sada dobro napreduju sa pripremama predstojećeg simpozijuma, ali bi sama studija već bila završena da su imali novčanu podršku. Još nije sve izgubljeno i oni koji žele da ulože skromna novčana sredstva potrebna za uspeh ovog projekta, značajnog kako za nauku i pacijente, tako i za ugled srpske medicine u svetu, mogu to da učine još uvek. Inače, dr Marko Banović već ima iza sebe retko bogatu profesionalnu biografiju i izuzetan međunarodni ugled. Osnovne, magistarske i doktorske studije i uz to specijalizaciju i subspecijalizaciju završio je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Još kao student, bio je stipendista srpske, norveške i nemačke vlade, kao i srpsko–engleske fondacije MB Trust. Radi na Klinici za kardiologiju KCS i kao asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Pre nego što je pokrenuo studiju Avatar, učestvovao je u više velikih domaćih i međunarodnih naučnih projekata, od kojih svakako treba istaći studiju kardiologa svetskog glasa dr Andrea Terzića iz čuvene američke Mejo klinike (Mayo Clinic), jednog od najprestižnijih svetskih kliničkih centara. Terzićeva studija se bavila lečnjem srčanih oboljenja matičnim ćelijama, a Dr Marko Banović radio je na tom projektu kao koordinator i jedan od glavnih istraživača. Pored toga, bio je više puta angažovan na Mejo klinici i kao gostujući lekar, gde se i usavršavao pod mentorstvom legendarnog prof. dr Marka Kalahana (Marc Callahan). Izvesno vreme dr Banović je bio gostujući doktor i u univerzitetskoj bolnici „Salgrenska“ (Sahlgrenska University Hospital) u Geteborgu u Švedskoj. Za svoj rad dobio je i niz priznanja, među kojima se ističu internacionalna Medis nagrada za najbolji naučno-istrazivački rad za 2015. godinu u oblasti kardiologije u konkurenciji naučnika iz Austrije, Mađarske i zemalja sa područja nekadašnje Jugoslavije ili recimo međunarodna nagrada Američkog kardiološkog udruženja „Pol Dudli Vajt“ (American Heart Association “Paul Dudley White”) za najbolje rangiran rad iz Srbije na AHA kongresu u Čikagu 2018. Izabran je i za jednog od 10 najperspektivnijih mladih kardiologa iz jugoistočne Evrope 2016. i 2017. godine za program „Servier“ kardiovaskularne škole (SACVS) od strane tadašnjeg predsednika Evropskog udruženja kardiologa prof. dr Panosa Vardasa. Dr Banović je i istaknuti član ovog prestižnog udruženja (fellow of a society), kao i zlatni član njihove asocijacije za srčanu insuficienciju. Prestižni status istaknutog člana ima i u Američkom koledžu za kardiologiju (American College of Cardiology), a aktivan je i u svim drugim važnijim kardiološkim udruženjima u Srbiji i inostranstvu. Član je uredništva tri ugledna međunarodna kardiološka žurnala: „Heart Health Journal“, „Cardiometry Journal“ i „Annals of Cardiology and Cardiovascular Diseases“. Angažovan je i kao recenzent i autor stručnih tekstova u brojnim uglednim medicinskim časopisima i publikacijama. Više puta je učestvovao u organizaciji medicinskih simpozijuma u Srbiji i redovno drži predavanja na naučnim skupovima u Srbiji, Velikoj Britaniji, Belgiji i drugim evropskim zemljama. Ovom prilikom, razgovarali smo sa dr Markom Banovićem o predstojećem medicinskom skupu koji organizuje u Beogradu i njegovoj međunarodnoj studiji Avatar. Nadamo se da će se među čitaocima naći i oni koji će prepoznati važnost ovog naučnog projekta i želeti da pomognu da se uspešno završi, na ponos Srbije i naše nauke.

Ukoliko želite da pomognete da prva međunarodna studija iz Srbije uspe, možete pisati na email
markobanovic71@gmail.com i informisati se kako direktno da pošaljete donaciju medicinskim centrima koji učestvuju ili da uplatite novac na račun otvoren za tu svrhu:
CIBAN NR.: RS35160513020036355730
BIC NR.: DBDBRSBG
Donation for AVATAR study
Banka Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b
11070 Novi Beograd
Serbia 

Kako teku pripreme za simpozijum koji organizujete u junu?

Sad je to u fazi realizacije i simpozijum je planiran za prvi juni iduće godine u Hiltonu u Beogradu. To bi trebalo da bude prvi zajednički kardiološki i kardiohirurški sastanak, a tema su bolesti srčanih zalistaka. Povod za ovo okupljanje kardiologa i kardiohirurga jeste studija koju sam ja osmislio i potom pokrenuo zajedno sa kolegom dr Svetozarom Putnikom, direktorom kardiohirurgije u Kliničkom centru Srbije. Ova studija postala je u međuvremenu internacionalna i multicentrična, što znači da je u njenu realizaciju uključeno više centara u 7 zemalja Evropske Unije, na šta sam vrlo ponosan. To su centri, tj. bolnice razvijenih zemalja, koje su se uključile u studiju samo zbog toga što su prepoznale da je pitanje, na koje pokušavamo da odgovorimo u studiji značajno za medicinu, jer mi nemamo ni dinara, niti nekog sponzora. Dakle, nemamo novca, ono čime se obično motivišu centri i doktori da učestvuju u studijama. Većinom učestvuju zbog para, a mi smo baš ono što se zove IIS ili Investigator Initiated Study (studija koju pokreću istraživači) i pritom nemamo nikakva novčana sredstva. Pošto je Srbija siromašna zemlja, ovde ne postoji fond iz koga se može dobiti novac za naučni projekat, tako da je sve na bazi entuzijazma.

Prvog juna se okupljaju istraživači u Beogradu, pošto smo mi pozvali sve one koji učestvuju u studiji da napravimo analizu dokle smo stigli do sada, jer studija traje već tri i po godine. Pošto već na taj skup dolaze ugledni strani predavači iz Evrope od kojih ima šta da se nauči, rodila se ideja da to iskoristimo i da od toga imaju koristi pacijenti i društvo u celini. Kolega Svetozar Putnik i ja smo započeli realizaciju tog simpozijuma i za sada načelno sve ide kako treba. Simpozijum će trajati jedan dan i biće održan u jednoj sali, ali će biti više sesija. Mislim da će biti vrlo interesantno i korisno. Novina je što je to prvi zajednički sastanak kardiologa i kardiohirurga i nadam se da će iz toga proisteći konstruktivna debata, nešto što će biti korisno i za lekare i za pacijente. Radujem se tome i mislim da će sve biti dobro. Pored Udruženja kardiologa i kardiohirurga Srbije, simpozijum podržavaju i Ministarstvo zdravlja Republike Srbije i Medicinski fakultet u Beogradu. Možda ćemo dobiti podršku još od nekih institucija, ali o tom potom. 

S obzirom na veliki međunarodni značaj studije i simpozijuma, koliko ste naišli na razumevanje i podršku u Srbiji?

Bojim se da suštinski ovde ustvari nemam pravu podršku, tako da i dalje postoji bojazan da ljudi daju podršku samo na rečima. To mi se već događalo i ne bi me iznenadilo da se tako nešto desi i ovog puta. Ne mogu da kažem da sve teče glatko, ali za sada ipak dobro ide i očekujemo pozitivan ishod projekta. Ako mogu pomalo neskromno da kažem, to za sada ide dobro pre svega zahvaljujući mojoj ogromnoj upornosti i energiji koju ulažem da projekat uspe, a naravno i zahvaljujući pomoći kolege Putnika kad je reč o Srbiji, kao i pomoći stranih stručnjaka koji učestvuju u studiji i imaju dobru volju da dođu na simpozijum. Nisam u poziciji da se oslonim na neko udruženje ili dajem saradnicima zadatke, tako da sve ide na o-ruk, uz molbe i veliki trud. Završen je i vebsajt, koji će biti nazvan BELVIS, po skraćenom imenu simpozijuma, čiji je puni naziv Belgrade Valve International Symposium. Na vebsajtu će biti predstavljeni program, predavači i sve ono što bi moglo da zanima posetioce i javnost. Simpozijum će biti akreditovan, ali će ulaz biti besplatan i nećemo naplaćivati nikakve kotizacije. Svako ko se registruje dobiće sertifikat da je učestvovao, što ljudima znači, pošto su u današnje vreme neophodni bodovi stečeni na osnovu učešća u stručnim skupovima da bi se održale licence za rad. Pri tome nažalost nemaju svi priliku da putuju u inostranstvo na takve skupove. Organizacija jednog takvog simpozijuma u  ovim našim uslovima često je i vrlo stresna i mislim da me je to malo koštalo i zdravlja. To jesam ja pokrenuo, ali treba iza toga da stanu stručna udruženja i esnaf i da to bude na opštu dobrobit, a ne za ličnu promociju. Često ljudi to ne razumeju. Drago mi je ipak da sve ide kako treba, pošto učesnici mogu mnogo da nauče od vrhunskih stručnjaka i uopšte da imaju dobrobiti od simpozijuma.

Zbog čega je ova studija značajna i zašto je važna finansijska pomoć kako bi se završila uspešno na dobrobit mnogih pacijenata širom sveta?

To je prva velika međunarodna studija koja je potekla iz Srbije, kao i prva koja se bavi lečenjem aortne stenoze, što je veoma važno pitanje. U međuvremenu se pojavilo još nekoliko sličnih studija, ali smo mi prvi koji smo to pokrenuli i pokušavamo da pronađemo odgovor na to pitanje. Studija se bavi  bolešću koja se zove aortna stenoza, što znači suženje aortnog zaliska srca. Aortni zalistak je jedan ventil, otvor u srcu, kroz koji srce pumpa krv u najveći krvni sud u organizmu, koji se zove aorta, i kad se otvor suzi, to se stručno zove aortna stenoza. To je kao kad imate česmu, pa se nakupi kamenac i otvor na česmi se suzi, pa voda jedva curi, kao na slamčicu. Mi smo prvi u svetu pokrenuli pitanje da li treba intervenisati i operisati pacijente koji imaju značajno suženje dok još uvek nemaju simptome i srce im je relativno zdravo ili treba sačekati i intervenisati tek kad se jave sipmtomi. Do sada je decenijama vladala dogma da se pacijenti sa aortnom stenozom leče samo onda kad, što bi rekao naš narod, voda dođe do grla, odnosno kad se pojave jasni simptomi i kad nema više dalje. Međutim, neki parametri pokazuju da se možda i zakasnilo i da je možda bolje bilo intervenisati dok je pacijent još bio relativno zdrav i dok nisu trpeli drugi organi zbog toga što srce trpi, jer kad trpi srce, trpe svi organi u organizmu.Pošto je to mehanički problem, to se onda mehanički mora i rešiti, i ne pomažu lekovi. Mora da se zameni ventil, odnosno u ovom slučaju srčani zalistak. Tu ima još nekih stvari, koje pacijenti treba da znaju i zbog čega je takođe važno da se ova studija završi uspešno. Jednom kada se pojave simptomi kod aortne stenoze, kvalitet života drastično opada. Glavni simptomi su gušenje, gubljenje svesti i bolovi u grudima. Kad se simptomi pojave, pacijenti ne mogu da spavaju noću, loše se osećaju i život im, žargonski rečeno, postaje pakao. Drugo, u tom stadijumu kad srce već popušta, trpe i ostali organi, pa je i operativni rizik veći. Povrh svega, kad lekar preporuči operaciju, sama intervencija obično se obavlja mnogo kasnije, posebno u siromašnijim zeljama kao što je naša. Svuda postoje liste čekanja, a uz to i cela dijagnostička obrada oduzima dosta vremena. Na Mejo klinici nema lista čekanja, ali i tamo pacijent čeka bar dve nedelje, a u većini evropskih zemalja uz to postoje duže ili kraće liste čekanja. U Srbiji se na tu operaciju čeka i po dve i po godine, a pacijent koji dobije simptome, nema toliko vremena. Ideja je da pronađemo idealno vreme za intervenciju, jer nije dobro da se radi ni prerano, pošto svaka operacija nosi i rizik (to nije šala – otvara se grudni koš). Zato je važno pronaći pravi balans, da ne bude ni prerano ni kasno. Ako uspemo u tome, dobićemo odgovor na vrlo važno pitanje. Trenutno ne postoji standard nigde u svetu. To je inače najčešća bolest srčanih zalistaka i pogađa i do devet posto populacije starijih od 65 godina, što je ogroman broj. Faktori rizika za tu bolest su isti kao i za arterosklerozu, infarkt, šlog, i tako dalje. To su sve nažalost česta oboljenja. Aortna stenoza može da bude česta i kod mladih, zato što ima pacijenata sa urođenim anomalijama. Aortni zalistak normalno ima tri listića, koji se otvaraju i zatvaraju. Najčešća urođena anomalija kod novorođene dece jeste da umesto tri imaju dva listića. Može sve da funkcioniše normalno, ali je takav promenjen zalistak zbog opterećenja podložan fibroznim promenama i  kalcifikatima, te posledičnom suženju koje se postepeno razvija. Zato se dešava da i kod lečenja mladjih osoba da se dođe do te dileme. Kada smo pokrenuli studiju Avatar, i poslali protokol  u nekoliko centara u Evropi, svi su rekli da je to važno pitanje i prihvatili saradnju. Tako je krenulo. Neki su odustali, pošto su im bila potrebna novčana sredstva. Da smo imali novca, mnogo bi se više centara uključilo i brže bi pronalazili pacijente. Koliko god mi imali entuzijazam, neko u Pragu, Zagrebu ili Belgiji svakako bi aktivnije tražio pacijente da može da im punudi honorar, kao što se radi u drugim studijama. Ovako su jedini pokretači entuzijazam i možda neke buduće publikacije, koje će biti objavljene po završetku studije. Uspeli smo da dobijemo manju novčanu pomoć jedino od Belgijanaca, iako to nije njihova studija. U Srbiji nisamo dobili materijalnu podršku, a bio sam i kod premijerke i u raznim ministarstvima. Ne mogu da kažem da nisu prepoznali važnost studije, jer su na rečima bili vrlo srdačni i rekli da je to fenomenalno, ali uz izgovor da nema ni novca ni odgovarajuće zakonske regulative kako bi pomogli.

dr Marko Banović i dr Stefan Hardt

Kad je studija velika i značajna poput ove naše i kad se ispituje pitanje koje je od svetskog Interesa, kasnije se na osnovu zaključaka izvedenih iz nje leče pacijenti u celom svetu. Na osnovu studija se određuju najbolje opcije lečenja i to onda najpre bude objavljeno u stručnim publikacijama, a potom ulazi u medicinske vodiče i na osnovu toga se ljudi leče. Novcem koji je izdvojio jedan belgijski fond plaćena je statistika, jer je važno da velike studije koje utiču na način lečenja i na  tok medicine imaju nezavisni i objektivni monitoring i statistiku i da nema nikakve pristrasnosti. Svi mi koji učestvujemo u studijama smo subjektivni i želimo da studija uspe, i zato, da se ne bi dogodilo da neko dođe u iskušenje da uradi nešto po svom nahođenju, moraju da postoje nezavisne institucije koje sve to kontrolišu. To je dosta rigorozno i izuzetno skupo i zato je važno što su nam Belgijanci pomogli da platimo statistiku. Statistiku će raditi profesor iz Bostona (Masačusets, SAD), a monitoring jedna sertifikovana agencija iz Beograda koja to obavlja besplatno, što je do sada nezabeleženo. Sve je to takođe rezultat mog angažovanja i ličnih kontakata. Međutim, i dalje imamo problem, pošto studija mora da se završi u određenom vremenskom roku kako bi bila završena uspešno, uz adekvatan zaključak. Nije isto ako studija traje od 3 do 5 ili 15 godina, pošto se u tom slučaju previše razvodni, promene se tehnologije i druge okolnosti i celo pitanje gubi na značaju. Zato bih želeo da naglasim da nam je i dalje jako bitna finansijska pomoć, i to ne kako bismo platili lekare Ili bilo koga od ljudi koji učestvuju u studiji, već isključivo kako bismo olakšali rad centrima koji hoće da uđu u studiju i platili osiguranje za pacijente. Do sad sam ja sam finansirao iz svog džepa koliko sam mogao, čak i za strane centre. Dao sam za osiguranje pacijenata u Italiji 750 evra, u Srbiji 1000, i uzeo iz svog džepa novac koji objektivno nemam, jer moja plata nije 1000 evra. Zato nam i dalje treba i mnogo bi nam značila svaka finansijska pomoć. To nisu velika sredstva i nama je dovoljno 15 000 evra da pokrijemo sve troškove i tako ubrzamo i završimo studiju u roku od dve godine. Za kompanije to nije veliki novac. Kako bih izbegao bilo kakve nejasnoće i sumnje u upotrebu doniranog novca, direktno bih spajao potencijalnog donatora sa centrima čiji troškovi treba da se pokriju. Recimo, ako je potrebno da se pokrije osiguranje pacijenata u Irskoj, povezali bi ih direktno sa tamošnjom bolnicom koja učestvuje u studiji i oni bi pokazali zvaničnu fakturu i cenu osiguranja na primer za 10, 20 ili više pacijenata. Tako bi donator imao tačan uvid u sve, novac bi išao direktno za ono za šta je potreban i određeni centar bi ispostavio račun za pokrivene troškove.  Mi imamo žiro račun za slučaj da neko hoće da uplati sredstva baš preko nas, ali ja to izbegavam da ne bi neko dovodio u pitanje šta se radi s tim novcem. Nemamo novca da otvorimo i održavamo firmu, tako da je i zbog toga bolje da ide sve direktno. Dobrodošle su i male i velike donacije, jer nama znači svaki pacijent i cenimo svaku i najmanju pomoć. Ovde u Srbiji smo našli zakonski modus kako da regrutujemo pacijente i radimo. Meni je važno da se što više aktiviraju strani centri, pošto je važno za studiju da bude što više pacijenata iz različitih zemalja, jer treba da dobijemo pravu sliku kako se leče pacijenti širom Evrope i koja je najbolja opcija, kako bi to kasnije ušlo u vodiče za lečenje od Australije do Afrike. Dakle, hirurška intervencija je svuda ista, ali treba da obuhvatimo studijom različite pacijente, hirurge i procedure. Ukratko, svaka i najmanja pomoć nam mnogo znači, a ako bi neko mogao da izdvoji 15 000 evra, pokrio bi sve troškove. Letos sam imao sastanak sa kolegom iz Velike Britanije, koji će biti gost našeg simpozijuma, i rekao mi je da ove godine kao glavni istraživač započinje studiju sličnu našoj, s tim što će se sprovoditi samo u Velikoj Britaniji i obuhvata 20 bolnica. Za to je dobio ogromnu subvenciju od Nacionalne zdravstvene službe (National Health Service, HNS). Dakle, isti tip studije, a mi radimo bez dinara. To sve govori. Naša studija bi već bila završena da imamo novca, ali pošto nemamo, to ide sporije.

Do sada smo uključili skoro polovinu od predviđenog broja pacijenata, što je mnogo sporije nego što smo se mi inicijalno nadali upravbvo zbog nedostatka novca. inače, svi koje zanima naša studija, mogu je pronaći na sajtu Clinical Trials pod imenom Avatar, što je zapravo akronim, kao i sva imena medicinskih studija. Na tom sajtu su sve velike registrovane studije koje su u toku. Tu je moje ime kao glavnog istraživača, a piše i koji su centri i kolege uključeni u studiju. Na internetu se može pronaći i tzv. manuscript paper koji smo publikovali o nacrtu studije. Sve je vrlo konkretno i svako ko želi, može lako da se informiše. Samo ukuca moje ime i Avatar Trial ili Avatar Study na Google i može pronaći podatke. Ako bi neko želeo da se informiše detaljnije, rado ćemo sve objasniti, poslati protokole i drige detalje koje bi zanimale potencijalnog donatora.

Ako neko odluči da uplati novac nekoj od bolnica u Irskoj ili bilo kojoj zemlji, zapravo ne ulaže u tu državu i njeno zdravstvo, već u zdravlje ljudi širom sveta? 

Ulaže se u dobrobit pacijenata. Ovo je neprofitna studija i tu materijalne zarade nema. Jednostavno se ulaže u ljude, u njihovo zdravlje, pa potencijalno i zdravlje donatora ili nekoga iz njegove porodice. Može slobodno da se kaže da je humanitarna donacija, jer ovo nije proizvodnja leka, pa da neko zaradi na tome. Niko od nas koji učestvujemo u studiji ne zarađuje na tome. Dobrobit od toga imaju jedino pacijenti. Naša jedina korist kao istraživača je to što će jednog dana, kad se publikuje manuskript, biti objavljena imena ljudi koji su dali ideju i sproveli studiju, kao što se spominje Tesla kad se govori o naizmeničnoj struji, iako on lično nije imao od toga materijalne koristi i umro je u siromaštvu, ali je donela dobrobit celom svetu. Naravno, nije mi namera da poredim nas sa Teslom, već samo da objasnim slikovito. Znači, ovo je finansijski neprofitabilno, jer se uloženi novac ne vraća, ali je profitabilno u nekom višem, humanom smislu. Za donatora to može biti korisno, pošto se davaocima donacija umanjuje porez. Pored toga, mi kao istraživači smo u obavezi da istaknemo svakog donatora i donaciju kad god držimo predavanja. Takođe, kad se publikuje manuskript u nekom svetskom medicinskom žurnalu, na koje mi ciljamo, onda uvek u manuskriptu mora da stoji ko je sve pomogao da se studija izvede do kraja. To je i dobra reklama za firmu, jer kad ljudi vide da je neko nešto uradio iz dobre volje na dobrobit drugih i da ne brine samo o svojoj zaradi, već i o opštem dobru, onda mnogo lakše steknu poverenje u tu firmu i to može da donese korist u poslovanju. Direktne materijalne zarade nema i dobrobit je samo nematerijalna u smislu poboljšanja zdravlja pacijenata širom sveta. Mi živimo u vremenu medicine zasnovane na dokazima (evdeince based medicine) i lečimo na osnovu saznanja dobijenih zahvaljujući velikim studijama poput ove naše. Ta saznanja ulaze u medicinske vodiče koji se publikuju svakih par godina i po preporukama iz tih vodiča, mi lečimo pacijente. Mi smo kao kardiolozi Kliničkog centra Srbije učestvovali u mnogim studijama, ali su ih do sada uvek pokretale kolege iz Zapadne Evrope ili Amerike, pošto su to centri koji generalno vode medicinu. Oni su nas obično uključivali pošto nažalost imamo puno bolesnih ljudi, pa im je to bilo korisno za studiju. Našim ljudima obično je drago kad čuju da je ovo prvi put u istoriji da je jedna tako velika međunarodna medicinska studija potekla iz Beograda i Srbije.

Tvoja studija daje veliki doprinos ugledu naše kardiologije u svetu. Imam utisak da su naši kardiolozi dosta poštovani u svetu i poput naših matematičara i vaterpolista, radite u mnogo težim uslovima, ali ste jednako dobri kao i vaše kolege iz mnogo bogatijih zemalja. Kako ti to vidiš?

Tradicija nam je značajna i imali smo kroz istoriju ugledne i dobre kardiologe, i kliničare i naučnike. Nažalost, imam utisak da je svaka nova generacija slabija od prethodne, kao i u većini drugih oblasti. Naravno, govorim generalno. Mislim da je moja generacija slabija od generacija koje su starije od nas 15–20 godina, oni su pak slabiji od nekih još starijih i tako dalje. Ima mnogo razloga za to i ne mislim da je to slučaj samo u Srbiji, već širom sveta. Jedan od razloga je okretanje ka tehnologiji. Ljudi se sve manje oslanjaju na sebe i svoje znanje, a sve više na tehnologiju. Pošaljete pacijenta recimo na magnetnu rezonancu ili skener i oslonite se isključivo na rezultate snimanja. Ispadne da je dovoljno znati samo na koju dijagnostičku metodu poslati pacijenta i da se tu sve završava, ali nije baš tako. Kvalitetan lekar mora da ima veliko znanje i da ume da povezuje stvari. Nema kvalitetne kardiologije i uopšte medicine ni bez ljudskosti i empatije, a danas nažalost ima mnogo manje empatije nego recimo pre 20 ili 50 godina. Definitivno je došlo do otuđenja između lekara i pacijenata. Naravno, nije uvek i svuda tako, ali to je neki opšti trend i to loše utiče i na kvalitet lečenja, jer često nije dovoljno samo prepisati lek. Mora i da se razgovara sa pacijentom. Imamo dobrih lekara u Srbiji. Ono u čemu zaostajemo za svetom je tehnologija. Ne radimo sve procedure koje se rade u bogatom svetu, pre svega zato što nemamo novca za to. Poslednjih 15 godina u svetu je bum upravo lečenje srčanih zalistaka, dakle baš ono što smo mi pokrenuli. Akcenat je na tome da se što više ljudi leči nekim manje invazivnim metodama ako se već ide na intervenciju, ali su te metode skupe, tako da se to kod nas ne radi. Neki zaključak mog odgovora na pitanje da li imamo kvalitetne kardiologe bio bi da imamo, ali mislim da su oni najkvalitetniji uglavnom u senci. U prvom planu su često oni manje kvalitetni i zato ne mislim da su najbolji oni sa najvećim titulama i na najvišim pozicijama. Nažalost, kod nas je zvanje važnije od znanja, a trebalo bi da bude obrnuto. Međutim, zaista imamo dobrih kardiologa. Ne znam da li je u Srbiji kardiologija bolja od drugih grana medicine u poređenju sa Evropom, ali me ne bi iznenadilo, zato što kardiologa ima najviše i ovde i u svetu, a iz kvantiteta obično proizilazi i određeni kvalitet.

Malo ko tako objektivno sagledava situaciju i iskreno govori o tome. Kako si ti uočio te promene, s obzirom da pripadaš mlađoj generaciji lekara?

dr Marko Banović sa majkom dr Milenom Jauković

Ja sam mlad, ali znam kako je bilo ranije, pošto su mi svi u porodici lekari. Lekari su mi i deda i otac i majka, tako da sam odrastao uz medicinu. Znam kakvi su bili lekari dedine generacije i kakav su odnos imali sa pacijentima, ako ništa drugo iz priča dede i njegovih vršnjaka. Svedok sam i vremena svog oca i majke, pošto sam mnoge iz njihove generacije zatekao na poslu kad sam počeo da radim, pa sam i radio sa njima. Sad radim sa svojom generacijom i malo starijima i malo mlađima, tako da mogu da uporedim. Pronašao sam se u medicini. U svakom slučaju, pamtim neko drugačije vreme i svedok sam različitih događaja i vremena. Znam kako su izgledale bolnice onda, a kako izgledaju danas, kakvi su bili međuljudski odnosi i kakvi su sada..

Iako mlad lekar, već imaš iza sebe velike uspehe i rad na vrhunskim međunarodnim naučnim projektima, kao i saradnju sa čuvenom američkom Mejo klinikom. Kako je došlo do te saradnje? 

Dr Marko Banović i Dr Andre Terzić
dr Marko Banović i dr Andre Terzić

Bio sam na Mejo klinici tri puta. Prvi kontakt sam ostvario kada sam odlazio tamo u pratnji jednog pacijenta, kome je bilo jako loše i išao je u Mejo kliniku sa idejom da mu njihovi lekari operišu srce i ugrade bajpas. Međutim, oni su procenili da je on u previše lošem stanju i da je to rizično, tako da su mu na kraju uradili transplatacju srca. Dok sam bio tamo kao njegova pratnja i brinuo o njemu, na klinici sam usput i upoznavao ljude. Mnogo mi je pomogla Elena Atanasova, kod koje smo bili smešteni taj pacijent i ja tokom tog boravka u Americi. Elena i njen suprug su biohemičari i biofizičari u Mejo klinici i postali smo baš dobri prijatelji, pa su mi pomogli. Dakle, nije me nažalost niko „poslao“ odavde. Danas se lekari gotovo uopšte ne šalju na usavršavanje, što je nekada bila tradicija, pa su tako sedamdesetih i osamdesetih godina doktore slali sistematski, organizovano u Ameriku da uče. Kardiologe i kardiohirurge slali su obično u Hjuston u to vreme. Tako je i taj moj kontakt sa Mejo klinikom bio plod sreće, lične snalažljivosti, kontakata i pomoći naših ljudi koji žive tamo. Zahvaljujući svemu tome, kasnije sam bio na stručnom usavršavanju u Mejo klinici i tom prilikom se upoznao i sprijateljio sa izuzetnim dr Andreom Terzićem. On je naš čovek koji je studirao u Beogradu, a potom završio doktorske studije u Parizu i postdoktorske u Čikagu. Nakon toga je ostao u Americi. Andre Terzić je veliko ime i bavi se regenrativnom medicinom, odnosno matičnim ćelijama, kako bi naš narod rekao. Andre je direktor centra za regenerativnu medicinu na Mejo klinici i verovatno jedan od najvećih naučnika srpskog porekla u Americi. Kad se pogledaju parametri koji se koriste u nauci, kao recimo koliko je ko citiran, koliko je ko imao objavljenih radova i koliku naučnu težinu ima, on je svakako jedan od najvećih i to ne samo u medicini, već i uopšte. U vreme kad sam bio tamo, on je osmislio i pokrenuo medicinsku studiju o matičnim ćelijama sa ciljem da se poboljša rad oštećenog, oslabljenog srca. Po povratku iz Amerike, na neki način sam to doneo ovde, pa smo imali taj zajednički projekat sa Mejo klinikom, koji je trajao nekoliko godina. Studija je u međuvremenu završena, ali ceo projekat neće biti završen sve dok se ne pronađe lek. Nismo još došli do toga, ali se nadam da će buduća istraživanja uroditi plodom i da će to uspeti. Projekat je svakako je bio koristan, jer je, iako u manjoj meri nego što smo se nadali, ipak pomogao pacijentima koji su učestvovali i dobili te ćelije. To je bila i dobra reklama za srpsku kardiologiju, s obzirom da je to jedna od metoda koje su budućnost medicine i koje bez te saradnje ne bi došle u Srbiju. Andre Terzić i ja smo i dalje u kontaktu i mogu slobodno da kažem da smo prijatelji. Srbija bi trebalo da bude ponosna na takve izuzetne ljude i otvori mogućnost da svojim znanjem doprinesu dobrobiti svoje zemlje. Nažalost, suviše se lako odričemo kvalitetnih ljudi, ali se nadam se da će se to promeniti. Ovde se prvo postavlja pitanje koja je naša materijalna korist od takvih ljudi, verovatno kao i u drugim siromašnim zemljama. Ako nema materijalne koristi, ispadne da je sve ostalo manje bitno, a nije. Ljudi obično ne shvataju značaj ulaganja u medicinu dok se ne razbole, a na kraju krajeva, u Srbiji ni oni koji se bave ekonomijom čini mi se ne shvataju dovoljno da dobra medicina, pored toga što treba da bude humana, može da bude i vrlo profitabilna za državu.

 Inače, i dalje sam u kontaktu sa svim tim ljudima sa Mejo klinike i nadam se da ću u skorije vreme ponovo moći da ih obiđem i učim i upijam nove metode koje primenjuju. Oni pokreću svetsku medicinu i većina medicinskih inovacija dolazi upravo iz Mejo i još nekoliko američkih klinika. Tamo su zaista vrhunski lekari i medicina i može mnogo da se nauči i o medicini i o organizaciji, odnosu prema pacijentima, odnosu među kolegama, itd.

S obzirom na to da dosta putuješ i to najviše poslom, koje su ti destinacije najdraže?

Pariz je grad koji mi prija, u kome sam se odmah prepoznao. Stvarno ima neki poseban šarm i volim da mu se vraćam. Francuska mi je i inače posebna. Volim i engleske seoske predele, koji me opuštaju valjda zbog one njihove jarko-zelene trave, koja na mene deluje kao sedativ. Sviđa mi se i kako oni uređuju kuće i bašte. Firenca je takođe prelepa. Gent me je imoresionirao. To je grad koji izgleda kao čipka. Barselona je fenomenalan grad, metropola koja ima Kopakabanu – dakle, za svakoga sve. Dalje, Nemačka ili Austrija, sa divnom prirodom i uređenošću. Više volim život u centralno-severnoj Evropi, zato što se živi mirnije i sve je sređeno „pod konac“. Naravno, ima to i svojih mana, zato što je tamo suviše sterilno i nema mnogo druženja. Kad izađete uveče posle šest sati, ako nije neki veliki grad, nema nikoga na ulici, ali opet, ako bih birao gde bih radije živeo, onda je to sever. Pri tome ne mislim na Skandinaviju, nego na sve što je severnije od Mađarske. Ume da bude lepo i kod nas na jugu Evrope, ali mi je dosta haosa i neorganizovanosti. Ako bih pak birao da li da živim u Evropi ili u Americi, Amerika je profesionalno veći izazov i pruža više mogućnosti u struci kojom se bavim, ali bih ipak radije živeo u Evropi. Kad je reč o Americi, od gradova bih izdvojio Boston i San Francisko. Imam prijatelje koji žive u San Francisku 25 godina i oni kažu da San Francisko danas i od pre 20 godina nisu isti gradovi. Ljudima koji žive tamo smeta što je postao grad krajnosti. Postao je previše liberalan i za moj ukus. Sviđa mi se i što je na moru i ima te čuvene brdovite ulice. Stvarno se izdvaja od drugih američkih gradova, koji su uglavnom ’na kalup’. Boston mi se dopada zbog toga što deo grada dosta podseća na evropski, engleski grad. Nedavno sam se vratio iz Čikaga, koji je tipično američki grad, ali ipak ima nešto jedinstveno što mi prija. Ne znam zašto, ne umem to da objasnim. To je grad sa najviše nebodera u Americi, ali nekako uz svu tu grandioznost ima neki poseban šmek i to jezero koje je kao more. U Čikagu ima dosta naših ljudi, ali je interesantno da sam tamo samo jednom video našeg čoveka i to zato što sam se prethodno dogovorio da se nađem s njim.

Koliko si uopšte sretao naše ljude u inostranstvu i možda imao priliku da sarađuješ sa kolegama iz dijaspore, ako izuzmemo saradnju sa profesorom Andrejem Terzićem?

Sarađivao sam samo sa Andreom Terzićem sa Mejo klinike od naših ljudi iz dijaspore. Naših ima po celom svetu. Na primer, puno ljudi je otišlo devedesetih zbog ratova. Ima i na Mejo klinici ljudi iz Srbije, ali sam sarađivao samo sa Andreom. Moji kontakti su ostvareni uglavnom na ličnu inicijativu. Bilo bi mnogo lakše kada bi postojao sistem i kada bi država mislila o povezivanju sa dijasporom.

S obzirom da imaš mogućnosti da živiš i u inostranstvu, ipak si za sada u Beogradu uprkos svim izazovima. Kako vidiš svoj Beograd nekad i sad i šta je ono što te zadržava ovde, a šta ti možda i smeta i tera te odavde?

Isti razlozi me i zadržavaju i teraju da odem. Na prvom mestu me i zadržavaju i teraju da odem ljudi. Pored toga, zbog nekih nedovršenih projekata, ovde me zadržava i posao, a u isto vreme mnogo toga baš vezano za posao me i tera da odem. To je pomalo paradoksalno. Kad kažem ljudi, pre svega mislim na svoju porodicu i bliske prijatelje. Stvarno je neprocenjivo što sa svim ljudima koje volim mogu da sednem, da popričam i uopšte provodim vreme često. S druge stranem ljudi su mi ovde i najveći test zbog sujete, podmetanja i ogovaranja. Kod nas mnogo neprofesionalnih stvari utiče na razvoj jedne karijere, što nikako ne bi smelo da se dešava. Ljudi su ovde uglavnom jedni drugima neprijatelji i zato i kažem da me ljudi i zadržavaju i teraju odavde. Kad je reč o mom rodnom Beogradu, imam jedan potpuno iracionalan odnos. Evo mi sedimo ovde na Tašmajdanu, gde sam rođen i odrastao i ne postoji ništa drugo što bi moglo da mi zameni Tašmajdan u srcu. Ne postoji grad koji može da se meri  sa Beogradom, iako objektivno za današnji Beograd ne mogu da kažem da spada u lepe gradove. Beograd danas mi se nekako čini prenatrpan i nema onoliko zelenila i prostora kao osamdesetih i devedesetih. Znam da je to deo globalizacije, ali meni to smeta. Postoji par kvartova u Beogradu koji su moji, gde se krećem celog života i koji su mi prirasli za srce. To su, između ostalih, Zemun i Dunav, gde volim da odem i boravak tamo me opušta. Kad god imam vremena, odem tamo i sednem sam bar pet minuta da se resetujem, da odmorim oči. Nekako mi to prija. Kad si mi postavila ovo pitanje, pošto nisam nikada o tome razmišljao, iznenadio sam se i sam kad sam shvatio da me iste stvari i teraju i zadržavaju. Konkretno, profesionalno me zadržava to što žeim da pokušam da završim ovaj projekat do kraja, jer smatram da ću ostaviti neki trag iza sebe u medicini i nauci ako uspem u tome. To bi bio neki moj doprinos medicini i, ne bih da zvučim neskromno, ali i doprinos srpske, beogradske medicine svetskoj nauci. Teški uslovi za rad, katastrofalne plate, loša organizacija – to je ono što vas tera da odete odavde. Pošto se mešaju paradoksalni razlozi koji vas teraju da ostanete i da odete, svaki dan dobijete poriv da kažete samo da odem odavde i to sutra ako mogu, ali hajde da završim još ovo. Ako ovu studiju uspešno izvedem do kraja, to bi mi značilo i onda bih, što se profesije tiče, lakše odlučio da odem odavde, a ako bih sad otišao, verovatno bih morao da prekinem projekat. Najlakše bi bilo ustvari kad bih mogao da živim i radim na relaciji između Beograda i nekog drugog grada u inostranstvu, pa da budem malo tamo, malo ovde. Tad je čovek verovatno i najproduktivniji i najpozitivniji. Ne može da se zasiti, ne može mnogo da se umori. Kad se zasiti tamo, dođe ovde i obrnuto. To apsolutno nije lako ostvariti, ali nije ni neostvarivo.

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2019/01/marko-banovic-300x172.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2019/01/marko-banovic-300x172-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAmerican College of Cardiology,Andre Terzić,aorta,aortna stenoza,Avatar Study,Banović,Belgija,Belgrade Valve International Symposium,BELVIS,Beograd,Clinical trials,dr Andre Terzić,dr Banović,dr Marko Banović,dr Marko Banović kardiolog,dr Milena Jauković,dr Panos Vardas,dr Svetozar Putnik,Elena Atanasova,Evropska Unija,Evropsko udruženje kardiologa,Hilton,kardiohirurgija,kardiolog,kardiolog Banović,kardiolog Marko Banović,kardiologija,Klinički centar Srbije,lečenje srca,Marko Banović,Mayo Clinic,medicina,medicinska studija,Medicinska studija Avatar,Medicinski fakultet u Beogradu,Mejo klinika,Milena Jauković,naučna studija,nauka,SACVS,Serbia,Servier,simpozijum,Srbija,srčana oboljenja,srčani zalistak,srce,srpska kardiologija,srpski kardiolozi,Studija Avatar,Svetozar Putnik,Udruženje kardiohirurga Srbije,Udruženje kardiologa Srbije,Velika BritanijaKada je jedan od naših najistaknutijih kardiologa mlađe generacije Dr sci med Marko Banović sa Klinike za kardiologiju Kliničkog centra Srbije pokrenuo medicinsku studiju Avatar sa namerom da utvrdi kada je najbolje lečiti asimptomatsku tešku aortnu stenozu, često oboljenje srčanih zalistaka, znao je da je to pitanje na koje...Internet Magazin