Milijana Nikolić: Naša svetska diva

Nas tri koje smo prošle prozvali su na kraju, pa sam u prvi mah pomislila da nisam položila audiciju. Kada smo shvatile da samo mi idemo dalje u polufinale i finale, bile smo van sebe od sreće. Italijanski kulturni centar nam je pomogao oko smeštaja i svega, što nam je mnogo značilo, jer ni tada nije bilo lako otputovati negde. Tako je i danas i naš poziv ume da bude težak upravo zbog toga. Kod nas ni danas dosta ljudi nema ni za prevoz. Trebalo bi u Srbiji pokrenuti fondove kakve imaju u Australiji, u koje ulažu i država i mecene kako bi pomogli talentovanim umetnicima i dali šansu da započnu internacionalnu karijeru. Đorđe Nešić pomogao je da više mladih talenata iz Srbije ode na usavršavanje u Ameriku i to treba da bude primer i drugima, jer umetnicima zaista treba podrška. S druge strane, ima i mladih ljudi koji imaju previsoko mšljenje o sebi bez pokrića, jer ih društvo uči da budu agresivni. Treba da dobiju šansu da vide dokle su stigli i koliko još treba da rade na sebi da ne bi prerano grabili preteške uloge i ostajali bez glasa, ali i sami moraju biti iskreni prema sebi, a da pri tome sačuvaju zdravo samopouzdanje. Meni je skromnost samo pomogla. Znam i danas gde sam i na čemu još treba da radim. Zato i volim ovaj posao, jer traži od tebe da uvek radiš na sebi i umetnički i psihološki. Kada si na sceni, potpuno si ogoljen i tu se apsolutno sve vidi. Nikome nije ništa palo s neba i treba se truditi i raditi dalje, a vrata se otvore kada najmanje očekujete. Recimo, kad sam se vratila iz Poljske i saznala za audiciju Milanske Skale u Beogradu, baš u tom momentu sam razmišljala da li da ostavim pevanje i šta dalje, jer kod nas od toga nije moglo da se živi. Milanska Skala je za mene bila ta sreća i šansa i verujem da svako ima taj momenat, samo nekome dođe ranije, a nekome kasnije, u zavisnsoti od toga ko šta traži i želi. Ako želite uspeh samo radi uspeha, a ne zato što nešto isrkeno volite, jer je to vaša strast i nešto što vas pokreće, onda je to veštačka tvorevina i teško je održivo. Ako je pak to nešto što zaista dolazi iz dubine vaše duše, što onda vi posle negujete i tražite sebi puta, verujem da uvek pravi talenat na kraju izađe na videlo. Recimo, usavršavanje u Skali nimalo nije bila lako i trebalo je naučiti jezik i snaći se. Imali smo Terezu Bergancu, Lejlu Genčer, Lučanu Seru i druge velike umetnike za profesore. Tu nije bilo skrivanja i laži. Govorili su nam bez uvijanja šta ne valja i na čemu da radimo. U Skali smo dobijali i šanse da pokažemo šta umemo, ali su audicije bilo rigorozne. Sećam se da sam za moju prvu rolu u Ifigeniji na Aulidi imala tri audicije, a uloga ima samo dve strane. Prvo polažete audiciju pred jednom komisijom, zatim pred drugom i tek onda ako oni procene da ste dovoljno zreli, polažete audiciju i kod čuvenog maestra Rikarda Mutija. Sve je to ogromna škola i kaljenje. Tek kada sam završila to dvogodišnje usavršavanje u Skali, osećala sam snagu i da zaista imam imam nešto da pokažem.

Koja zemlja je ostavila poseban utisak na tebe na dosadašnjim putovanjima i zašto?

Japan! Zaista su Japanci poseban narod. To je fascinantna kultura od koje možemo puno toga da naučimo. Njihova kolegijalnost, ljubav prema umetnosti, prema lepom i poštovanje toga može se osetiti na svakom koraku i ne može se rečima opisati. Čak su i suši, sašimi, šabu šabu i druga njihova jela ne samo vrlo ukusna, već i prelepo aranžirana. Sve dovode do savršenstva i vrlo drže do lepote i sklada i kad je hrana u pitanju. Uvek uživam tamo. Oni su vrlo tihi, povučeni. Ne možete nikada da čujete povišen ton. U pozorištu, recimo, vi njih ne čujete i ne vidite, a sve funkcioniše besprekorno. Poštuju tuđe vreme i svi su uvek tačni. Drže mnogo i do hijerarhije. Kako maestro kaže, tako mora da bude. Pevačka umetnost je za njih nešto neprikosnoveno. Poštuju je kao raritetnu umetnost, nešto što ne možete tek tako da naučite i treba godinama da sazreva i da se usavršava. Puno i ulažu u umetnost. Kada sam prvi put bila na Kanazava festivalu, bio je posvećen ruskim kompozitorima. Putovalo se i imala sam koncerte u celom tom delu Japana. Čak i manja mesta imaju neverovatne koncertne sale i klavire. Sve je fenomenalno. Njihova publika je vrlo pažljiva i tiha i zapitate se da li im se uopšte dopada vaše pevanje tokom nastupa. Međutim, ako im se svidi, onda na kraju burno reaguju. Doživljavala sam da aplauz traje i po 20 minuta, da ne veruješ! Meni bude neprijatno, pa bude i po nekoliko biseva. Na tom festivalu u Kanazavi, jedan gospodin me je pratio i putovao u sva ta mesta, iako je repertoar bio isti. Videla sam ga i prošle godine kad smo pevali Samsona i Dalilu. Oni inače svi dođu sa fotografijama i traže autogram. To je za njih nešto posebno. Osećala sam se kao Bjonse, znaš. Izvodili su me na zadnji izlaz.

Nedavno si dobila i australijsko državljanstvo. Kako ti doživljavaš ovu zemlju? Kako pak tvoj suprug doživljava našu zemlju?

Svake godine smo i ovde i tamo. Šta da ti kažem Ivančice, kad sam došla prvi put u Australiju, osećala sam se kao da sam kod nas kod kuće i to onakvoj kakva je bila pre užasnih ratova i razdora. Tamo ima mnogo naših ljudi iz Srbije, Bosne, Hrvatske, Slovenije i drugih delova nekadašnje Jugoslavije. To je zapravo prava mala Jugoslavija. Okupljamo se svi zajedno i često pričamo viceve na račun svih nas, odakle god da smo. To me vraća u neka bezbrižna vremena. Naravno, svaka država ima svoje probleme, ali mislim da je Australija retko dobro organizovana zemlja. Australijanci možda i ne znaju koliko im je dobro, bar dok ne odu negde van svoje zemlje. Dosta sam proputovala i videla, tako da stojim iza toga da je Australija nešto posebno. Meni tamo odgovara i klima. Sad smo zavejani u ovom našem snegu i sve je to divno, ali na deset dana. Međutim, kad zima traje 6 meseci, onda dojadi. U Australiji zna da bude leti velikih vrućina, ali nikad nema ekstremne zime kao ovde. Kod njih ima dosta snega i zima je hladna samo na planinama, ali su planine isključivo za zimovanje i odmor i ljudi tu ne žive. Dopada mi se i što su svi gradovi na okeanu ili moru, jer mnogo volim vodu. Lepo je i što vode računa da svuda bude dosta zelenih površina i parkova za decu. Recimo, samo tamo gde mi živimo imamo tri parka za decu, koje odlično održavaju. Ljudi imaju obavezu da plaćaju uredno poreze i takse, ali zato u mnogim stvarima uživaju potpuno besplatno. Tamo nikada nećete platiti ležaljku, korišćenje čistih, modernih kupatila ili bilo čega na plaži. Nedaleko od kuće imamo i predivnu lagunu. Tu je napravljen veliki bazen, takođe potpuno besplatan za posetioce. Spasioci sve vreme vode računa o bezbednosti kupača. To su neke stvari koje čine da se osećate slobodno i živite sa prirodom. Mi smo stalno na vazduhu, jer Australijanci žive napolju, što mi se takođe mnogo dopada. Za njih su veoma važni delovi kuće terasa i dvorište. Ljudi se čas posla okupe uz roštilj. Gradovi su veliki i morate da se dogovorite kad ćete se videti, ali su svi vrlo voljni za druženje, tako da to uopšte nije problem. Imam baš puno prijatelja u Australiji i to je još jedan razlog što se tamo osećam kao kod kuće. Nikada se nisam osećala kao građanin drugog reda. Šest godina sam živela u Milanu na severu Italije, i tamo nije bilo moguće integrisati se i biti stvarno prihvaćen. Nije pomagalo ni to što sam govorila italijanski skoro bez akcenta, pa se dešavalo da pomisle da sam Italijanka. Jednostavno sam se osećala kao građanin drugog reda. Pri tome su Italijani divan narod, posebno u južnijim delovima, gde je sasvim drugačije. Topli su, gostoljubivi i prihvataju ljude. Podeliće sa vama sve, čak i ako nemaju mnogo. Takođe, često se ljudi žale da je komplikovana i naporna „papirologija“ prilikom apliciranja za australijsku vizu. Međutim, u Australiji jednom kada prođete kroz taj proces, završili ste s tim, dok se recimo u Italiji ponavlja svake godine uz mnogo komplikacija i čekanje i po 6 meseci. Tokom prvih godinu dana boravka u Italiji nisam mogla da idem u Srbiju zbog papira i propisa. Možeš kolima da stigneš tamo i nazad za kratko vreme, a zapravo ne možeš. Kada sam se u Australiji prijavila za državljanstvo, službenica na koju sam bila upućena videla je moje ime u dosijeu i bila oduševljena, pošto redovno prati operu. Ne mogu to da opišem. Odmah je ponudila da mi pomogne da sve bude kako treba. Sledeći put me je dočekala sa crvenim ružama i rekla da su počastvovani što ću postati Australijanka. Zove se Svetlana Mek Nil, delom je ruskog porekla i ovom prilikom joj se još jednom zahvaljujem na svemu. S druge strane, moj suprug Rozario želi da bude Srbin, ali nema šanse da dobije državljanstvo. Prijavili smo ga i poslali sve što treba, ali nam iz ministarstva niko nije odgovorio. Često dolazi i voli da bude ovde. Rođen je u Australiji, a ima italijansko-sicilijansko poreklo. Kada je još davno prvi put došao u Srbiju, mislim da je bio u šoku videvši koliko ovde ljudi teško žive. Vremenom je upoznavao našu istoriju i sve što se dešavalo u novije vreme. Kad god ima priliku, učestvuje u dobrotvornim akcijama i srećan je kad može da pomogne ljudima ovde. S druge strane, njemu su jako bliski naš mentalitet i kultura, jer ga vrlo podsećaju na Siciliju. Tamo čak za razliku od severa Italije imaju i brojne teške psovke kao i mi. Pošto je gurman, veoma voli i našu kuhinju. Kad je bio ovde prvi put, mnogo mu se svidela sarma, ali mu je bilo neprijatno da jede koliko bi voleo. Međutim, već sledeći put se opustio i jeo samo sarmu i za doručak i za ručak i za večeru. Kad mu je moja mama rekla da mi imamo i druga jela, odgovorio je da neće ništa drugo, jer je njemu sarma bogovska hrana. Kad god dođemo ovde, moramo da pečemo prase ili jagnje i to na starinski način, uz okretanje na vatri. Nedavno je u Australiji za Enrikov rođendan pekao prase na ražnju na sred plaže. Ljudi su nas gledali u čudu. On to voli i inače vrlo drži do srpskih običaja. Veoma mu je blisko i pravoslavlje. Prisustvovao je više puta našim liturgijama i drugim službama u crkvi i bio oduševljen pevanjem i kako to sve zvuči i izgleda, tako da smo se mi venčali u srpskoj crkvi. Oduševilo ga je i što se nose krune na venčanju, valjda je hteo da se oseća kraljevski. Inače, sebe zove drug Tito. Kaže da će on ponovo ujediniti Jugoslaviju, što se često i dešava kod nas u kući. Pravimo sedeljke i druženja i bude ljudi iz cele nekadašnje Jugoslavije. Uči i srpski i dosta zna i razume. Ume da sastavi i cele rečenice i uz sina još bolje napreduje.

 

S obzirom na prirodu tvog posla i brojna putovanja, koju zemlju i grad doživljavaš kao svoj dom? Ili ih ima više? I zašto?

Mi smo stalno „u koferu“: Naravno, Srbija će uvek biti moja zemlja odakle sam potekla i tu se uvek rado vraćam. Australija je moj drugi novi dom i to su dve zemlje koje osećam kao svoje. Za njih me vezuju ljudi, mesta, priroda, mirisi i ukusi. Doživljavam kao svoju i Italiju, pošto smo i tamo proveli dosta vremena i njihova kultura i kuhinja su deo naše svakodnevice. Sicilijanski temperament vrlo je blizak nama ljutim Sremcima, odnosno Sremicama. Kažu da smo mnogo mirni i fini i tako me je doživaljavala i moja profesorka Radmila Smiljanić. To je možda istina, ali je u meni uvek buktala i ljuta Sremica. Takođe, gde god smo zajedno, na okupu muž, sin i ja, tu nam je dom. Po povratku iz Njujorka gde smo proveli dva meseca prošle godine, moj sin je govorio kad bi se setio tog perioda „to je bilo kod nas kući u Americi“. Kad smo stigli u Australiju, uzviknuo je: „Mama, našli smo našu kuću!“ Ovo u Sremskoj Mitrovici za njega je bakina, ali i njegova kuća. Ne znamo zašto nije i dekina doduše. Zaista nam je dom tamo gde smo zajedno.

Ivana Nikolić

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/milijana-nikolic-nasa-svetska-diva/https://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/01/16295446_10155064174999260_124855590_n.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/01/16295446_10155064174999260_124855590_n-150x150.jpg2017-01-23T18:42:00+00:00Australiana SerbaIntervju PLUSAustralia,Australija,Beograd,Beogradska filharmonija,David McVicar,Elina Garanca,Kolarac,Kolarčeva zadužbina,La Scala,Marco Armiliato,Melbourne,Melburn,Metropolitan,Metropoliten,Milanska Skala,Milijana Nikolić,Nikola Mijailović,Radmila Smiljanić,Rikardo Muti,Rosario La Spina,Rozario La Spina,Serbia,Sidnej,Sidnejska opera,Sondra Radvanovsky,Srbija,Sremska Mitrovica,Sydney,Sydney OperaNas tri koje smo prošle prozvali su na kraju, pa sam u prvi mah pomislila da nisam položila audiciju. Kada smo shvatile da samo mi idemo dalje u polufinale i finale, bile smo van sebe od sreće. Italijanski kulturni centar nam je pomogao oko smeštaja i svega, što nam...Australiana Serba australianaserba@gmail.comAdministratorAustraliana Serba