Petar Pješivac: Izmaglice, svitanja i kolaži ljudskih nedoumica

Doktor Petar Pješivac istinski je neobična pojava na našoj književnoj sceni na mnogo načina. Australijsko-srpski pisac, svetski putnik i lekar, nosi u sebi neobičnu porodičnu istoriju i nastavlja tradiciju svojih predaka budući stanovnik sveta. Beograd je, ipak, kako kaže, njegov dom. Sticajem okolnosti rođen je u australijskom gradu Adelejdu, a dečaštvo i ranu mladost proveo je u Žabljaku, Beogradu i Moskvi. Živi i radi u Melburnu, kulturnoj prestonici Australije, od 1989. Nesuđeni reditelj, koji je polagao prijemni ispit za studije režije u Moskvi, ni manje ni više nego kod slavnog Nikite Mihalkova, i nesuđeni bubnjar, koji je imao priliku da svira sa Vladom Divljanom i drugim poznatim muzičarima beogradskog Novog talasa, Petar Pješivac je studirao medicinu u Beogradu, Moskvi i Adelejdu, da bi diplomu magistra medicinskih nauka stekao na Flinders univerzitetu u Melburnu. Iako celog života piše, počeo je da objavljuje svoje rukopise kada je imao 36 godina. Te 1999. pojavile su se njegove kratke priče u ediciji Zdenke Aćin časopisa za kulturu „Pogledi“ iz Toronta (Kanada). Već 2001. objavljuje i svoj prvi roman neobičnog naslova „Ž“ u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Nakon toga usledili su njegovi romani „Priručnik za rušenje“, „Povratak Ž-a“ i „Priručnik za cinkarenje“, a uskoro bi u knjižarama trebalo da se pojavi i Petrov novi roman „17 trenutaka proleća“. Počastvovani smo što odlomak iz ovog dela uz saglasnost autora ekskluzivno objavljujemo u ovom broju magazina Australiana Serba, u rubrici „Srpski pisci za vAS“. Dva Petrova romana bila su u izboru za čuvenu NIN-ovu nagradu, a  2013. godine za roman „Povratak Ž-a“ dobio je treću nagradu „Zlatna sova“ Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske. Redovni je član Udruženja književnika Srbije i američkog PEN-a. Njegov roman „Priručnik za cinkarenje“ trenutno je jedna od najprodavanijih knjiga izdavačke kuće Media Publishing.

Iako sa suprugom Rimom i decom živi u Melburnu, Petar Pješivac doživaljava Beograd kao svoj dom. Tri puta godišnje dolazi sa porodicom u voljeni Beograd, ne priznajući geografsku udaljenost Australije i Srbije. Uspeva da odvoji vreme i za česta putovanja po svetu. Do sada je obišao veliki broj zemalja širom naše prelepe planete. Sa Petrom se lako prelazi „na ti“, jer sa iskrenim interesovanjem i toplinom prilazi ljudima. Njegova izuzetna harizma i urođena gospodstvenost, nekako tipično beogradska, očigledne su već na prvi pogled.

Tvoji preci potiču sa raznih meridijana, koji su se ispreplitali nekako baš u Beogradu. Zato si valjda i sam stanovnik celog sveta, kako si jednom rekao, iako je Beograd tvoj dom. Odakle sve dolaze tvoji preci? Kako su se upoznali tvoji roditelji? Kako bi u kratkim crtama oslikao njihove portrete, s obzirom da su vrlo zanimljive ličnosti?

Moj Otac Jovan je Durmitorac, poreklom iz Žabljaka ( oni kažu sa Žabljaka verovatno zbog njegove nadmorske visine), koga je avanturistički duh, nakon srednje škole i odsluženog vojnog roka, odveo u Australiju daleke 1959, a moja majka Ana, jevrejsko-rusko-nemačkog porekla, rođena je u koncentracionom logoru Hasag u Lajpcigu. Nakon oslobođenja iz logora, živela je sa svojom porodicom u Varšavi, sve do preseljenja u Australiju 1959 godine. Moji roditelji su se upoznali na nekom balu u Adelejdu gde sam i ja rođen (daleke) 1962. Početkom 1963 godine mom ocu najzad polazi za rukom da majku ubedi da je život u Evropi mnogo interesantniji, pa su se u preselili u Beograd. U početku smo živeli u hotelu “Slavija”, a kad im je ponestalo novca, mama i ja smo se preselili u Žabljak, dok je on ostao u Beogradu da dovrši studije. Na tom putu se, u Nikšiću, rodila moja sestra Lidija. Po svršetku očevih studija 1967 godine, vraćamo se za Beograd, u kojem  smo živeli sve do 1977 godine, kada moj otac dobija posao u Moskvi. Tamo završavam srednju školu i dve godine studija medicine. 1981 godine se vraćamo u Beograd, gde živim i studiram do 1987, kada odlazim za Australiju. U Adelejdu završavam studije medicine i preseljavam se u Melburn 1990. Tu živim već 26 godina. Moj, sada već pokojni, otac Jovan bio je  karakteran i častan čovek, izuzetnog intelekta
i obrazovanja, ali opet, čovek koji nikada nije zaboravljao svoje korene i ta njegova privrženost poreklu, duhu i kulturi ljudi i okruženja iz kojeg je potekao, za mene je oduvek bila fascinantna. Uspeo je, za života,  da me “otruje” tom, ponekad potpuno iracionalnom, ljubavlju prema Crnoj Gori, Durmitoru, Žabljaku i ljudima iz tih krajeva. Bio je nežan otac i muž, katkad možda pomalo zamišljen, ali vedar i neobičan kao otac. Veliki ljubitelj knjige, primoravao me je da, pored obavezne lektire u osnovnoj školi, iščitavam rečnike. I dok su moji drugari čitali Kočića, Cankara, Ćopića i druge pisce, ja sam, osim toga, morao da čitam Vujakliju i rečnike srpskog jezika, što mi je tada,  moram priznati, padalo  prilično teško. Moja majka, za razliku od njega, bila je umetnička duša sa izuzetnim glasom i neobičnim darom za crtanje. Ta umetnička nit se provlačila kroz generacije u njenoj porodici. Imala je izuzetan osećaj za lepo i skladno, i dan danas je pomalo ekscentrična. Međutim, nikada nije imala prilike da se ostvari na tom planu.

Kako pamtiš dečačke i mladalačke dane provedene u Beogradu i Moskvi? Šta te vezuje za ove gradove?

Beograd mog vremena iz osnovne i početka srednje škole više ne postoji. Ni ja kao takav više ne postojim ali te promene, izazvane  neumoljivim protokom vremena i onim što nazivamo životom, ne doživljavam ophrvan nostalgijom ili lamentom nad proživljenim i doživljenim, bar Beograda što se tiče. Isuviše sam često u Beogradu u posednjih 30 godina, da bi te promene, kroz koje je, kao grad, prolazio, za mene bile iznenađujući kontrasti. Baš zbog toga što sam u njemu 3-4 puta godišnje održala se ta fluidnost u mom osećanju ovog grada. Uobražavam da u njemu živim, da ga nikada nisam ni napuštao. Čak me se neki moji prijatelji iz Beograda žale kako me češće viđaju, iako živim 13,000 km daleko, nego jedni druge, uprkos činjenici da žive u istom gradu.

Beograd mog detinjstva i rane adolescencije je upravo to, grad mog detinjstva i rane adolescencije i ništa više. Današnji Beograd je grad mene – danas. Svet se menja i ja se menjam i to je , pretpostavljam, normalno.

Beograd u kojem sam živeo  bio je grad skoro podjednakih. Danas je Beograd, poput većine gradova u svetu, grad skoro istih: ista tehnologija života od ishrane preko modnih trendova do ajfona.  Više sam zabrinut za ove nove generacije dece koja, katkad mi se čini, nemaju detinjstvo, bar ne u onom kontekstu koji uzimam za paradigmu detinjstva. Ova današnja mladost, koja je u stalnoj potrazi za novim i još novijim, nema vremena za osvrtanje, kontemplaciju, iznalaženje  celishodnijih rešenja, pa prihvata ono što joj se nameće tehnologijom, a to neizostavno vodi otuđenju.

Do sada si putovao iz Melburna u Beograd oko 60 puta. Šta je to što te stalno vraća tvom Beogradu? 

Ljudi koje znam. Znaš, Njujork mi je, koliko god ta to zvuči kao jeres, od svih gradova na svetu najsličniji Beogradu: preslikan kolaž ljudskih nedoumica bez kojih mi je život nezamisliv.

Šta je bio razlog da se vratiš u rodni Adelejd, a potom preseliš u Melburn? Kako pamtiš Australiju tog vremena, kojom nisi bio nimalo fasciniran? Zašto si ipak rešio da baš Melburn bude tvoja porodična i poslovna baza?

Otac se u ideološkom, moralnom i poslovnom smislu preprečio na putu Slobodanu Miloševiću i tadašnjem režimu. Morao je da ode ili da “ode”. Izabrao je srećom ovu prvu opciju i privremeno se preselio u Melburn. Ja sam tada već bio na poslednjoj godini studija, sa aspiracijama da počnem specijalizaciju iz kardiohirurgije. Tadašnji veliki očev prijatelj, doajen kardihirurgije i moj mentor, profesor Mihajlo Vučinić me je posavetovao da odem kod mojih  u Australiju na 6 meseci i naučim engleski. U toku mog boravka u Melburnu, profesor Vučinić je uklonjen sa mesta direktora KBC “Dragiša Mišović” tako da nisam imao kome da se vratim u Beograd. Ostao sam u Melburnu i vredno učio engleski, radeći na odeljenju moje rođene tetke, koja je bila docent na medicinskom fakultetu univerziteta u Melburnu. Želeo sam da ostanem u Melburnu, ali su mi ponudili treću godinu medicine. Flinders univerzitet iz Adelejda bio je velikodušniji, ponudivši mi da studiram od četvrte godine, pa sam na Flindersu okončao studije medicine. S obzirom da mi Adelejd, uprkos činjenici da sam u njemu rođen, nije odgovarao iz više razloga , staž sam završio u Melburnu i tu i ostao da živim i radim. Moje mišljenje o Melburnu se nije mnogo promenilo u poslednjih 30 godina. Ono je subjektivno, naravno, ali pitala si me za mišljnje. Tih kasnih osamdesetih i ranih devedesetih Beograd je, u poređenju sa Melburnom, bio metropla, u svim aspektima življenja. Danas je razlika još drastičnija. Melburn je lep ako neko voli sterilnu geometriju svedenu na kvadrat, pravougaonik i krug – En masse; ako neko voli parkove, a ne pati od polenske groznice; ako neko voli okeansku ribu koja je bezukusna; ako neko voli da uživa u sva četiri godišnja doba u jednom danu. I tako redom, sa bezbroj „ako“.

Zašto su ti važna tvoja česta putovanja po svetu? Koje zemlje i gradovi su te ostavili bez daha? Zašto?

Ja sam , Ivana, pisac. Jako znatiželjan pisac i donekle lekar. Alergičan sam na polen i lagodan život, kojeg njegova predvidljivost banalizuje. Zato putujem. Moskva, Njujork, Kotor, Rim, Madrid, Boenos Aires. Ima, Ivana, prostora, od čijih prizora naglo, neočekivano zanemimo i koji nas, na trenutak samo, zastrašujuće osame. Zastanemo u raskoraku, ukipljeni i onemoćali kao pred vodom za streljanje. Takve su neke pjace u Rimu, rano u svitanje, pre nego  ih naruži patrola karabinjera, ili trg Tjenanmen u bilo koje doba dana. Ima ih na Maču Pikču, ako se, srećom, zamagli nad Starim vrhom. Eto takvi me prostori neodoljivo privlače.

Čini se da ti i tvoj poziv lekara donosi mnoge zanimljive susrete, životna iskustva i poseban pogled na život i ljude i možda posebno našu dijasporu. Kako ti vidiš to životno iskustvo? Koliko ti to znači za pisanje?

Moje životno iskusto mi je, kao i svakom čoveku, nametnuto, pa bilo to unutrašnjim porivima ili spoljašnjim uticajima. Zbilja mi je nametnuto, i zato ćutim i trpim. Bojim se i da pomislim kako bi bilo da nije bilo i to je moj mali doprinos enciklopediji sujeverja. A, koliko je moje životno iskustvo značajno za moje pisanje, pitanje je čiji odgovor prevazilazi okvire ovog intervjua.

Vreme NATO bombardovanja 1999. bilo je za tebe traumatično, posebno iz razloga što je bilo neizvodljivo da budeš uz svog sina Janka iako si to želeo. Šta se događalo u to vreme bombardovanja u tvom životu? Kako te je to kasnije odvelo pisanju, iako si bio svestan svog dara mnogo ranije?

Osećaj bespomoćnosti je još uvek neprevaziđeno ljudsko životno iskustvo. Socijalno prihvatljivi pokušaji da se ta bespomoćnost razume i urazumi jesu moji romani.

Šta je to što te je kasnije najviše zaokupljalo kao pisca? Koje su to teme, predeli, ljudi?

Tema mojih romana je upravo ono što se zove “human condition” ili stanje duha u čoveka kroz naraciju, u kojoj vreme i prostor znače, ali nisu značajni.

Zanimljivi su i tvoje prijateljstvo i saradnja sa srpsko-aboridžinskim piscem B. Vongarom. Kako pamtiš vaš prvi susret? Kako ti doživljavaš ovog neobičnog čoveka i vaše prijateljstvo?

“Otkačen” tip. Ostavio me je nasamo sa dva odrasla divlja dingo-psa, dok je on svojim parkinsoničnim hodom otišao u prodavnicu da kupi mleko za kafu. Da li je potrebno da naglasim da, kada ga posećujem, odbijam kafu? Hermit koji se boji smrti i izbegava društvo, kao da taj strah od smrti ljubomorno čuva samo za sebe. Ne čita, niti piše, na čemu mu ozbiljno zavidim. Jedan je od retkih, vraški dobrih pisaca, koji je rukavice na vreme okačio o klin. Mislim da bi Basara od njega mogao koješto da nauči. Nedavno je izgubio vozačku dozvolu. Mislim da u 84. čovek mora da se navikava da nema, ne sme i ne može. Omiljena mu je ona: “Starost osujećuje”. Ne znam zašto je mene izabrao za medijum kojim saobraća sa javnošću.Toliko sam ljubomoran da ne mogu rečima da ti dočaram.

Trenutno pišeš novi roman. Ekskluzivno za čitaoce magazina Australiana Serba objavili smo i odlomak iz tog tvog novog romana „17 trenutaka proleća“. Šta možeš da nam kažeš o tom svom delu, a da ne otkrijemo previše? Na čemu još radiš trenutno?

Trenutno se pakujem, ne bi li Novu godinu i božićne praznike dočekao u Moskvi. To je ujedino i studijsko putovanje. Idem, dakle, u Rusiju  kontrasta crvenog i belog, bede i obilja, ljudskih nedoumica i odlučnog iskoračavanja u novo i nepoznato; Rusiju koja uporno pokušava da ispliva u novi vek, sa olovnim bremenom prošlosti, batrgajući se poput vaterpolo golmana kome su noge lancima prikovane za dno bazena, jer sam , kako kaže Pasternak u svom pismu Švedskoj akademiji, koja mu je dodelila Nobela, a on odbio: “Zahvalan, dirnut, ponosan, začuđen, zbunjen”.  Zahvalan sam zato što sam ponovo u Rusiji, dirnut njenom raskošnom lepotom, ponosan na moja uporna nastojanja da shvatim ono što me čudi i zbunjuje: da konjak ispija iz čašica za vodku, i čini stotinu drugih malih stvari,  kojima, u njen genetski kod uvreženom ironijom, potpuno nesvesno prenebregava vekovne ustaljenosti i tradicije koje svet želi da joj nametne. E pa, dok traje taj genetski kod, još jedna ili dve generacije posle ove naše, postojaće i nada da će golman uspeti da pokida lance, izvije se iznad vode i odbrani neodbranjivo. Još jedna ili dve generacije literarne Rusije, kako veli Sorokin, koje će, ne znajući zašto, kupovati knjige, puniti pozorišta, Šanel ružiti u kič, piti konjak iz rjumki i odolevati kinematografskim klonovima Holivida i Silikonske doline. To i jeste tema mog novog romana.

Kako vidiš svoj Beograd i Melburn danas? Šta je to što ti izmami osmeh na lice uprkos svim izazovima današnjice?

Vidim ih onakvim kakvi jesu:  daleki, u izmaglici. Osmeh na licu, uprkos svim izazovima današnjice, neizostavno mi izmamljuje moj najmlađi sin Jovan.

Ivana Nikolić

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/petar-pjesivac-izmaglice-svitanja-i-kolazi-ljudskih-nedoumica/https://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2016/12/Petar-Pjesivac-2.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2016/12/Petar-Pjesivac-2-150x150.jpg2016-12-28T03:14:58+00:00Australiana SerbaIntervju PLUS"Ž",17 trenutaka proleća,B. Vongar,Beograd,Melburn,Moskva,Petar,Petar Pješivac,Pjesivac,Povratak Ž-a,pripovetke,Priručnik za cinkarenje,Priručnik za rušenje,Rim,roman,romani,Sreten Božić,Zlatna sovaDoktor Petar Pješivac istinski je neobična pojava na našoj književnoj sceni na mnogo načina. Australijsko-srpski pisac, svetski putnik i lekar, nosi u sebi neobičnu porodičnu istoriju i nastavlja tradiciju svojih predaka budući stanovnik sveta. Beograd je, ipak, kako kaže, njegov dom. Sticajem okolnosti rođen je u australijskom gradu Adelejdu,...Australiana Serba australianaserba@gmail.comAdministratorAustraliana Serba