Vanja Bulić: Žena zvana “Neka ja ću”
Narogušena, nasmejana, brižna, agresivna čak i kad je nežna i, verovatno najinteresantniji tip žene, poznat kao „neka, ja ću“.
Taj tip žene se razvija od malih nogu, praćenjem svega što čini majka, pa kada uđe u brak na istovetan način tuši i davi muža, kao što je to radila njena majka njenom ocu.
Stalno je umorna, neispavana, ali blago osmehnuta.
Kada on uzme usisivač, srećan što je najzad smislio kako bi mogao da pomogne u kući, ona unezvereno uleće u sobu, otima usisivač uz blago izgovorene reči: „Neka, ja ću“.
Onda on krene sa cegerom na pijac, a ona ga stigne na stepeništu, saplete se, otme ceger i blago ga prekori: „Neka, ja ću“.
On bi želeo da lepi tapete. On bi želeo da zameni gumicu na česmi. On bi želeo da donese televizor sa popravke, iako ga tamo nije odneo, jer se u kući zna ko je za to zadužen. Što god pokuša, sačeka ga: „Neka, ja ću“.
Dobili su dete. On bi nekako želeo da pomogne. Napuni kadicu vodom, ona prospe vodu, pa ponovo napuni kadicu. On uzme dete, ona ga otme. „Neka, ja ću“.
Vrtić, obdanište, škola… Roditeljski sastanci. On obuče odelo, krene, a ona proleće pored njega, još uvek trese ruke na kojima se vide ostaci brašna, jer je upravo mesila testo za hleb.
Štogod da je pokušao da uradi, ona ga je štedela, pazila, mazila, čuvala i sačuvala svojim „neka, ja ću“.
Živeli su dugo i srećno i imali troje dece i šestoro unučadi.
Jednog dana, on se razboli.
-Ženo, lepo smo živeli, pa je došlo vreme da se rastajemo. Smrt je zakucala i na moja vrata – reče on pomiren sa sudbinom.
-Neka, ja ću – reče ona.
I umre umesto njega.
Živeo je, tako, nesrećnik, sam i neutešan.
Kad je napunio 136 godina, probudi se posle rodjendanskog slavlja i odluči: „Dosta je bilo. Došlo vreme da se mre“.
Legne u postelju, prestane da jede, pije i diše. Ali, smrt ne dolazi, a on, jadničak, ne ume sam da umre, jer smrt je ipak individualna stvar.
Tada se javi spasonosna ideja: „Oženiću se ponovo. Valjda ću ovog puta imati više sreće u izboru bračnog druga“.
Njegovu neopreznu misao stiže glas iz zemlje: „Neka, ja ću“.
O autoru
Vanja Bulić, jedan od vodećih srpskih novinara i pisaca, dobro je poznat široj javnosti još iz vremena kada je pisao za čuveni nedeljnik Duga i mnoge druge prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Baveći se istraživačkim novinarstvom na vrhunskom nivou, doživljavao je situacije i radio priče kakve su često inspiracija za uzbudljive filmove koji oduzimaju dah. I zaista, po nekim od njegovih novinarskih tekstova su i snimani filmovi, kao što je recimo „Lepa sela lepo gore“ reditelja Srđana Dragojevića. Vanja je bio angažovan i kao koscenarista ovog filma, a napisao je i roman „Tunel – lepa sela lepo gore“. Do sada je objavio i „Ratnu sreću“, „Oko otoka“, „Šole“, „Simeonov pečat“, „Dosije Bogorodica“, „Teslina pošiljka“ i druge romane. Gotovo svi Vanjini romani su bestseleri i dela izuzetne književne vrednosti, što nije čest spoj. Objavio je i nekoliko zbirki priča, kao i romansirane biografije glumaca Petra Božovića i Marka Nikolića. Dobro je poznata i retko bogata televizijska karijera Vanje Bulića. Snimio je preko dve i po hiljade jednočasovnih emisija, a njegovi kultni televizijski serijali Crni biseri i Biseri pravi su fenomen s obzirom na dugo trajanje i popularnost. Ima iza sebe i nekoliko dokumentarnih filmova, a bio je angažovan i kao scenarista više televizijskih serija. Nedavno je objavio čak tri knjige, koje su naprečac osvojile čitalačku publiku, a to su roman „Viza za nebo“ i zbirka priča „Zašto Bog nema auto“ u izdanju Lagune, kao i knjiga „Šmekeri“ o Momi Kaporu, Emiru Kusturici, Novaku Đokoviću, Zdravku Čoliću, Matiji Bećkoviću i drugim izuzetnim ljudima, koju je objavila izdavačka kuća Vukotić media.
Оставите одговор