Vladimir Pištalo: Sunce ovog dana
Rođen si i ti i proveo prve godine života u Bosni. Kako pamtiš rano detinjstvo provedeno u Sarajevu i Mostaru?
Rođen sam u Sarajevu zato što su moji tata i mama tamo studirali, a inače je moja porodica iz Mostara i prvi kontrast u mom životu, taj neki chiaroscuro, činili su Sarajevo, koje je za mene bilo senka i mrak, i Mostar koji je bio svetlost. Ovo ne mislim ni u kakvom prenesenom smislu. Sarajevo je jako interesantan grad, ima neku magiju i to mnogi ljudi osete koji dođu. To čujem često i od stranaca. Međutim, ovog puta ne govorim o tome, nego o nečemu sasvim bazičnom. Sarajevo je kontinentalan grad, u kome je pre ovih promena klime znalo da bude sveže i leti, posebno uveče, dok je Mostar grad u kome bademi cvetaju u februaru. Pri tome su jako blizu, na dva sata vožnje jedan od drugog. Na putu od Mostara ka Sarajevu, čim se izađe iz tunela na Bradini oseti se velika promena. Jednom u vozu, stoji blizu mene pored prozora neki čovek koji izgleda kao vinogradar i razgovara s prijateljem. Prođemo tunel na Bradini i ošine nas taj bljesak, od koga prosto moraš da zatvoriš oči, i on kaže: „Odavde drugi svetac.“ Stvarno je odatle drugo sve. Tu bude drugi vazduh, pravljen od drugog materijala. Imao sam sedam godina kada smo prešli u Kraljevo, gde sam završio niže razrede osnovne škole. Međutim, prvih sedam Frojdovih godina formiranja, kod mene su bile obeležene tim kontrastom između Sarajeva,većeg i moćnijeg grada u mnogo čemu, koji je bio dosta hladan i maglovit, i Mostara koji je bio čista svetlost, sunce i toplota. Uglavnom se sećam tih mostarskih perioda, gde sam odlazio sa bakom ili rođacima. Imam utisak da Mostar nije grad, nego jedan veliki žig koji je utisnut suncem, tako da je to ostalo utisnuto i u mom sećanju, a ovi sarajevski periodi su nekako mutniji. Sećam se doduše kako sam prohodao u Sarajevu i još nekih prizora. Mi smo živeli u zgradi, koju su gradili nemački ratni zarobljenici, tako da mislim da je tuga i muka tih ljudi koji su to gradili nekako ostala i u toj arhitekturi, a za mene je Mostar bio svetlost i to je ono čega se najbolje sećam i o čemu pišem.
S obzirom na profesije tvojih roditelja, odrastao si okružen istorijom i književnošću. Koliko je to uticalo na tebe? Kako pamtiš odrastanje u različitim gradovima nekadašnje Jugoslavije?
Ono sa čime rastemo postaje normalno, a druge stvari naučimo da tolerišemo. Jedan od najboljih primera onoga što je normalno ili se normalizuje je jezik koji koristimo. Meni tako nikad engleski nije imao asocijativnu snagu kao srpski, zato što je srpski jezik kao soba puna odjeka, a ti odjeci su i sećanja i asocijacije i iskustva i sve drugo, dok je za mene engleski jezik soba sa mnogo manje odjeka, u kojoj reči zvuče kao da su tek izašle sa usana, a nemaju odraze i asocijativne bukete, kako je jednom rekao Ivo Andrić. Ako su vam recimo otac, stric i ujak bili automehaničari i slično tome, vi ćete verovatno biti dobri sa kolima, a nećete ni primetiti. Ceo ovaj uvod sam napravio, zato što je meni tata bio istoričar, majka profesor književnosti, a ja sam pisac koji zarađuje hleb tako što predaje istoriju. To mi je uvek bilo prirodno. Mama je otišla na porođaj iz biblioteke. Znao sam baš mnogo pesama napamet, posebno narodnih epskih. Moje pisanje je doduše potpuno suprotno i rekao bih da je više individualno i lirsko, a ne epsko. Pre nego što sam naučio da čitam, maltretirao sam sve ljude oko mene da mi čitaju. Kad bi se moje jadne tetke i druge rođake umorile i preskočile deo neke priče ili pesme, onda bih ja postajao nasilan. Naravno, malo dete od četiri godine ne može da povredi velikog čoveka od 40, izuzev da ga udari nogom u cevanicu, što sam i radio. Naučio sam da čitam već sa pet godina, tako da sam posle čitao i sam. Ostavilo je traga i to što sam se kao dete često selio sa roditeljima. Rano detinjstvo u Sarajevu i Mostaru donelo mi je prve spoznaje da svet nema samo jedno značenje, nego da postoje dva vrlo različita načina života, koja su veoma blizu. Kasnije smo prešli u Srbiju i mnogo putovali i selili se. To su pak neki drugačiji predeli. Kraljevo tog vremena ostalo mi je u veoma lepoj uspomeni. Putovao sam dosta sa majkom i očuhom. Obilazili smo razne manastire i druga mesta i sve mi je to ostalo u sećanju iz tog „vremena pre vremena“. Bio sam još u osnovnoj školi kad sam prešao u Beograd i to je za mene bilo zaista važno. Mislim da mi je dolazak u Beograd u tim dečačkim danima pre puberteta bio veći šok nego kasnije odlazak iz Beograda u Ameriku u odraslom dobu. Kada kao dete do svoje 12. godine promeniš četiri sredine, onda imaš ideju o relativnosti onoga gde živimo i izgradiš otvorenost i pre nego što znaš šta je to. Od detinjstva imam osećaj da je atomsfera ključ za razumevanje stvari. U mojoj knjizi „Manifesti“ ima jedna rečenica: „Ko shvata atmosferu, shvata sve“. Naravno, svi su ti gradovi imali drugačiju individualnost. Pišem putopise i danas neprestano, a to je taj neprestani napor, koji je počeo vrlo rano, da se uhvate atmosfere različitih mesta i da se to nekako ispriča.
Putuješ često i danas. Koji predeli i utisci imaju posebno mesto na tvojoj ličnoj mapi? Kako doživljavaš Australiju, s obzirom da još nisi bio tamo?
Čarls Simić je rekao: „Mene je sve u mom životu iznenadilo.“ Možda je to definicija iskustva koje je vredno da se zove iskustvo, a kod putovanja sigurno. Sada pošto radim knjigu o Andriću već pet godina, jedan deo toga su neki sunčani dani iz moga iskustva, koje sam nekako utkao u priču u toj knjizi, jer je on govorio da živi zaista samo u đerdanu od 120 sunčanih dana. Jednom je rekao i „Biće još svetlosti, biće još očiju“. Postoji jedan običaj kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama, a to je da se prilikom odlaska na groblje odlije gutljaj rakije u zemlju za duše pokojnika. To su radili i stari Grci i kada bi pili za bogove ili heroje, prvo bi odlili malo vina za njih i onda ostatak popili. To su žrtve livenice i ja u toj knjizi pored svega drugog što pišem o Andriću, njemu koji je toliko voleo sunce ponudim kao jednu vrstu žrtve livenice sunce ovog dana, ne samo iz Beograda, nego iz svih mesta gde sam išao, iz čitavog sveta kakvog ga ja znam. To je inače jedna vrsta dijaloga, intimna istorija, ali sam pisao i te mini-putopise nadahnute suncem iz Kjota, Montevidea, Kaira, Havane… Baš sad radim na tome i svi su mi nekako ravnopravni. Ne mogu da ti izdvojim nešto ovog trenutka. Sećanja sama sebe izaberu i često nas iznenade. Dešava se i da sasvim nešto zaboraviš i onda prođeš kroz neke beleške i svega se setiš. To znači da je sve na neki način bilo tu, ali neinicirano. Ovo nije nova stvar, nego ja samo govorim o svom iskustvu. Inače, trenutno pišem pomenute putopise i izuzetno volim taj žanr, iako je danas malo zanimanje za putopisne forme. Što bi rekao jedan moj prijatelj profesor: „A šta će ti to?“ Kaže: „To sve danas može da se ’gugluje’. Međutim, tu se ne radi o faktima, već o atmosferi, ličnom utisku i žigu, i to ne može da zameni nikako objektivno prikaz na Google-u ili ne znam gde.Ima jedna vrlo zanimljiva ideja u eseju „Senke gradova“ američko-jevrejskog pisca Andrea Asimana (André Aciman), koji je uzgred budi rečeno rođen u Aleksandriji. Senke gradova je fenomen koji označava situacije kada prepoznaješ delove jednih gradova u drugim. Ideš kroz jedan grad i odjednom ti sevne prizor iz nekog drugog mesta zbog sličnosti sa onim što vidiš. Prepoznaš recimo Prag u Parizu, Barselonu na Sardiniji, i tako dalje. Ustvari, senke gradova se stalno dešavaju. To su donekle lažna prepoznavanja, ali donekle i bazirana na pravim analogijama i one pokazuju povezanost celog sveta. To neprestano asociranje jednih stvari sa drugim, možda mi je i važnije, nego izdvajanja jednog prizora samog po sebi. Imao sam jednu ideju i ponekad bih je i uključio u putopis, a to je da opišem nešto pre nego što vidim, kao recimo svoju predstavu o Tokiju. Mislim da sam to jednom napisao pre nego što sam otputovao u Tokio, a potom sam po odlasku tamo pisao o svom doživljaju tog grada. Ideja je bila da svoju predstavu o nečemu zauvek izgubiš kada odeš negde. Znači, predstava o nečemu će se nužno raspršiti kad to vidiš, pa je onda bolje da to napišeš, zato što ćeš kasnije imati iskustvo, ali ne i tu polaznu predstavu. Tako iako još nisam bio u Australiji, imam određeni doživljaj te zemlje. To intenzivno sunce, te neke žute boje koje prelaze u crveni oker, to su neke moje asocijacije. Znam i da možeš da kupiš kengurovo meso tamo. Ranije sam pio mnogo australijskih vina, pošto su jedno vreme bila vrlo popularna u Americi. Tačno se sećam koja sam od tih vina kupovao. Naročito sam voleo neki Wolf Blass, koji je u međuvremenu nestao. Ne znam da li će se ovo svideti našim australijskim prijateljima, ali moram ti reći da su ta vina postajala sve bolja i bolja i izborila svoj prostor u Americi, a onda su verovatno oni koji osmišljavaju ekonomsku strategiju uradili nešto što je uobičajeno i u restoranima, radnjama i drugim sličnim firmama, ali nisam siguran da je pametno. Dakle, tom vinu su podigli cenu, a spustili kvalitet. Iza toga su vrlo brzo ta australijska vina nestala iz američkih prodavnica. Svakako još postoje u mom sećanju. Posebnu mekoću ukusa australijskih širaza i drugih vina takođe povezujem sa suncem i to ću isto zabeležiti kad budem pisao o Australiji pre nego što je vidim.
Na čemu trenutno radiš? Hoćeš li uskoro dolaziti u Srbiju? Gde su tvoje misli ovih dana?
Ima nekoliko stvari. Kao što sam spomenuo, radim na romanu o Andriću, a to je, kako volim da kažem, roman toka svesti kroz tuđu svest, kroz svest nekoga drugoga, u ovom slučaju Ive Andrića. Krenuo sam od njegovih najintimnijih tema, kojima se stalno vraćao. Pri tome ne mislim na književne teme i motive, o kojima pišu književni istoričari i kritičari, već na neke najsuštinskije teme, kojima se vraćao kroz život, kao što su recimo nemogućnost i mogućnost harmonije. Govoreći o Njegošu kaže da nema toga velikoga uma koji nije prosanjao ideju univerzuma kao harmonije. Tu je zatim i ideja da nema toga što se čoveku desi što jedno proleće ne bi moglo da ispravi. On to zapisuje u Ex Pontu, a kasnije obrađuje tu temu ironično. Za njega je bilo karakteristično da govori ironično o svojim žudnjama. To je ustvari vid specifične lojalnosti, jer je ironija neodustajanje, samo u drugom obliku. Dakle, u romanu pišem o njegovim životnim temama, svodim ih i pojednostavljujem kroz jedan poetski odnos prema njima. Radim svakodnevno i misli su mi okupirane time, pošto nastojim da završim uskoro ovu knjigu. Trebalo bi da dođem u Beograd u maju i ostajem ovog puta godinu dana, zato što ću imati „sabbatical“. Trenutno pravim planove za taj period. Voleo bih da održim jedan niz predavanja i razmišljam da ponovim nešto što sam već ranije radio. Naime, govorio bih o Americi iz ugla popularne kulture. Druga je ideja da održim 12 nedeljnih predavanja o recimo 12 važnih pripovedaka iz celog sveta. Izabrao bih 12 priča koje volim i koje smatram vrhunski vrednim i onda diskutovao o njima sa studentima. Možda bi tako dobili više od mene, jer bih manje bio u ulozi profesora, a više u ulozi pisca. O ovome prvi put govorim ovde. Nisam to spominjao do sada, pošto još nisam ništa precizno isplanirao, ali verujem da će biti interesantno.
Оставите одговор