Olive May King

Australijanka Oliv King bila je prava heroina, narednik srpske vojske i veliki dobrotvor srpskog naroda, a ipak je u jednom trenutku pala u zaborav. Kada je 2015. godine obeležavana stogodišnjica od australijskog ulaska u Prvi svetski rat, i na inicijativu Njene ekselencije ambasadorke Australije u Srbiji gospođe Džulije Fini i njenih saradnika iz australijske ambasade oranizovana izložba posvećena ovoj izuzetnoj, neustrašivoj ženi nežnog srca, nepravda je ispravljena i Oliv King otrgnuta od zaborava.

Pripovest o ovoj heroini zapravo je uzbudljiva, dirljiva priča o ljudskoj snazi, hrabrosti i dobroti, koja ostavlja bez daha. Najpre kao deo saniteta, a potom i vozač srpske vojske, mnogo puta je rizikovala svoj život tokom Prvog svetskog rata pomažući našim vojnicima i prkoseći moćnom neprijatelju. Ostala je u Srbiji i nastavila da pomaže našem narodu i u posleratnim godinama, a za svoju nesvkaidašnju hrabrost, požrtvovanje i dobrotvorni rad odlikovana je ordenima Svetog Save, Miloša Obilića i drugim visokim odličjima. Oliv King prisustvovala je i venčanju kralja Aleksandra I Karađorđevića kao njegov lični gost. Godine provedene u Srbiji i velika, neostvarena ljubav sa jednim srpskim oficirom obeležile su njen život i ostali zabeleženi u istoriji.

Od Sidneja do Popokatepetla

Oliv Mej King (Olive May King), kako glasi njeno puno ime i prezime, rođena je 30. juna 1885. u sidnejskom predgrađu Krojdon (Croydon) kao najmlađa ćerka imućnog ser Džordža Kelsa Kinga (George Kelso King) i njegove prve supruge Ajrin Izabele (Irene Isabella), čije je devojačko prezime bilo Rend (Rand). Iako je ostala bez majke sa samo 15 godina, Oliv je odrasla okružena ljubavlju i razumevanjem. Gimnaziju je završila u rodnom Sidneju, a fakultet u Drezdenu u Nemačkoj. Slobodnog, radoznalog duha, od rane mladosti učila je strane jezike i putovala po svetu. Bavila se klizanjem, tenisom, surfovanjem i drugim sportovima. Odvažna, odlučna i svoja, nije se obazirala na predrasude svog doba. Veoma neobično za ženu tog vremena, ali sasvim prirodno za nekonvencionalnu, energičnu Oliv, bila je zaljubljenik i u automobilizam, mehaniku i reli trke. Povrh svega, pisala je poeziju i prozu, ali nažalost nije mnogo objavljivala, jer nije želela. Kada je imala samo 25 godina, sa svoja tri druga krenula je u planinarsku ekspediciju i uspela da osvoji vrh meksičke planine Popokatepetl, postavši tako prva žena u istoriji koja je ušla u vulkanski krater koji se tu nalazi i treća koja se popela na taj planinski vrh. Ni po čemu nije bila tipična žena svog doba.

Slonče Ela u vihoru rata

Ubrzo pošto je Oliv King otputovala u Englesku, kako bi pomogla svojoj sestri Sani (Sunny), koja je po treći put bila pred porođajem, izbio je Prvi svetski rat. Oliv je svim srcem želela da učestvuje u borbi za slobodu, ali kako tada žene nisu mogle da se prijave u vojsku, dobrovoljno se prijavila da vozi ambulantna kola pri sanitetu. Kao iskusan reli vozač, bila je i odličan kandidat za to. Od svog novca kupila je polovan kamion i dala da se preradi u ambulantna kola, pošto je vojska odmah po izbijanju rata pokupovala sva sanitetska vozila. Olivin kamion mogao je da primi veliki broj ljudi, a uz to imao i prostoriju sa medicinskim zalihama i pećnicu za pripremu hrane. Nazvala ga je Slonče Ela (Ella The Elephant) zbog veličine i bila ponosna na tu svoju pokretnu ambulantu.

Kada je završila obuku iz prve pomoći i popravke kamiona, krenula je zajedno sa ostalim dobrovoljcima pešadijskog saniteta i svojim „slončetom“ put Belgije. Osumnjičeni za špijunažu, organizatori beže nazad u Englesku, ostavljajući Oliv i još dva vozača na cedilu. Nemci ih zarobljavaju, ali su svo troje pušteni nakon ispitivanja, te su se i oni vratili u Veliku Britaniju. Nakon toga pridružila se škotskom ženskom sanitetu (Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service) i sa njihovom jedinicom Grton i Njunhem (Newnham and Girton) u proleće 1915. stigla u Francusku. U jesen iste godine sa ovom jedinicom šalju je u Srbiju.

Heroina mekog srca

Sa škotskim sanitetom, Oliv je najpre upućena na Solunski front, a potom u Srbiju, na planinu Đevđeliju nedaleko od grčke granice. Kako je neprijateljska bugarska vojska nadirala, sanitet se povukao, a ona i još dve žene vozača hvataju poslednji voz za Solun, za dlaku izbegavši bombardovanje i sigurnu smrt. Tako burno, u trenutku kada je Srbija okupirana, a srpska vojska krenula da se povlači preko Albanije na Krf i doživljavala svoju veliku golgotu, počinje prijateljstvo Oliv King sa našim vojnicima i narodom. U tim teškim danima, svakodnevno je rizikovala svoj život prevozeći ranjenike i činila sve što je mogla da pomogne našoj vojsci. Zavolela je Srbe i vrlo brzo uspela da savlada srpski jezik.

  Bilo je i rizično i teško voziti ranjenike po nekoliko puta na dan sa prvih linija fronta do montažne bolnice. U početku, dok nije stiglo još sanitetskih vozila, svakodnevno je u slončetu provodila po 16 sati. Bolnica je bila udaljena od fronta skoro 20 kilometara i svakoga dana vozila je po ceo dan svoje slonče Elu po razrušenim putevima, sa glavom u torbi i odgovornošću za živote ranjenih vojnika, lekara i ostalih putnika. Opasnosti od neprijatelja i zalutalih metaka i bombi vrebalie su neprestano sa svih strana. Oliv je u početku radila pri škotskom sanitetu, koji ja na Solunskom frontu imao i montažnu bolnicu, ali je zbog sukoba sa njima, o kome će nešto kasnije biti reči, vrlo brzo kao vozač prešla u srpsku vojsku i do kraja rata ostala u jedinici pukovnika Dr Roberta Sondermajera, načelnika srpskog saniteta na Solunskom frontu. Ništa joj nije bilo mrsko i teško, srcem se davala do kraja. Stanovala je u kolibi napravljenoj od delova nekog starog aviona i delila sudbinu srpske vojske. Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanosti na pravoslavni Uskrs 15. aprila 1917. unapređena je u čin narednika.

Kada je u Solunu  u leto iste godine izbio požar, Oliv King je provela preko 20 sati na  točkovima bez predaha, kako bi prevezla sve civile, ranjenike, lekare i medicinske sestre koje je trebalo evakuisati. Uspela je da spase od vatre i svu medicinsku dokumentaciju, ne razmišljajući uopšte o sebi i svojoj bezbednosti. Za ovaj podvig odlikovana je iste godine najpre srebrnom medaljom za hrabrost, a potom i zlatnom za požrtvovanost.

 

Ljubav u doba malarije

Oliv je mnogo volela svoje srpske saborce i divila im se. Voleli su i oni nju i bili impresionirani njenom hrabrošću. Kako je jednom prilikom napisala, volela je i nomadski ciganski život na putu, na zaprepašćenje muškaraca, koji su mrzeli neudobnost, kišu, blato i hladnoću. Njeni saborci su je zavoleli i zbog njene vesele prirode i odličnog smisla za humor. Kako je rekao njen komandant, pukovnik Sondermajer, mnogi vojnici bili su zaljubljeni u nju, ali ih time nije ometala, već je naprotiv njeno prisustvo veoma pozitivno uticalo na njihov vojnički moral i radnu etiku.

Poklon od kapetana Milana Jovičića – tabakera sa ugraviranom posvetom: “Mojoj dragoj maloj drugarici”

Nije ni Oliv King bila hladnog srca, naprotiv. Njeno iskreno prijateljstvo sa srpskim oficirom Milanom Jovičićem pretvorilo se u veliku ljubav i njih dvoje su započeli nežnu romansu. Kapetan Jovičić bio je uz nju svakodnevno kada se krajem 1916. oporavljala od malarije. Umeli su da razgovaraju satima i bili nerazdvojni. Katkad bi i zaplesali u nekom od solunskih kafea. On je nju zvao iz milja Olinka, a ona njega Jovi. Nisu krili svoju ljubav, što su mnogi u njihovom okruženju osuđivali i smatrali nedopustivim, pa tako i žene iz škotskog saniteta. To je bio i razlog što je Oliv napustila škotsku bolnicu i prešla u srpsku vojsku, o čemu je već bilo reči. Nažalost, ni roditelji Milana Jovičića nisu odobravali njihovu vezu, želeći da mu ženidba jednom Srpkinjom iz bogate, uticajne porodice pomogne u karijeri. Kada je u jesen 1917. Milan otišao u London za vojnog atašea pri ambasadi Srbije, to je bio kraj njihove veze, ali ne i osećanja. Oliv je jako teško podnela Milanov odlazak. Bez njega, Solun joj je odjednom izgledao pust, kako je napisala u jednom pismu svome ocu, kome je kapetana Jovičića predstavljala kao dobrog prijatelja. Volela ga je do kraja života. On je ostao njen nedosanjani san.

Uvek uz drage Srbe

Neustrašiva heroina nežnog srca Oliv King ostala je uz, kako je volela da kaže, „drage Srbe“ i po završetku rata. Potresena nemaštinom tek oslobođene, ratom opustošene i razorene Srbije, obratila se svom ocu Džordžu za pomoć. Ovaj imućni biznismen, poznat po svojoj plemenitosti i filantropiji, odmah je reagovao i osnovao u Sidneju fond za finansiranje australijsko-srpskih kantina, u koji je i sam uplatio dosta novca. Za samo nekoliko meseci sakupio je preko 10 000 tadašnjih funti, što bi danas bilo oko 600 000 evra, i poslao u Srbiju. Oliv je zahvaljujući tom novcu otvorila mobilne kantine u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kraljevu i drugim srpskim gradovima. Tu su najugroženiji stanovnici Srbije nabavljali hranu, lekove i odeću. Pošto su neposredno posle rata na opustelim putevima širom naše zemlje bile česte pljačke, Oliv se uvek lično starala o pošiljkama robe za kantine i redovno spavala na krovovima vagona u kojima je ta roba prevožena. Svim srcem se posvetila dobrotvornom radu i pomaganju njenim dragim Srbima.

Za svoje veliko dobročinstvo, požrtvovanje i ljubav prema srpskom narodu, narednica King odlikovana je Samarićanskim krstom i kraljevskim Ordenom Svetog Save, koji joj je uručio lično kralj Aleksandar. Kada su krajem 1920. godine kantine prestale sa radom, jer više nije bilo potrebe za njima, Oliv je preostali novac iz fonda dala Beogradskom univerzitetu, Dečijoj bolnici u Sremskoj kamenici i humanitarnim organizacijama u Sarajevu i vratila se u rodni Sidnej, ponevši voljenu Srbiju u srcu.

„Ja poviše nešto od vas vidim – to je sreća dala al’ nesreća“

Petar Petrović Njegoš – Gorski vijenac

Srpski narednik Oliv King posetila je Srbiju još samo jednom po povratku u Australiju, kada je kao specijalna gošća kralja Aleksandra I Karađorđevića sa ocem i maćehom prisustvovala njegovom venčanju sa kraljicom Marijom. Kažu da se tada poslednji put videla i sa svojim voljenim kapetanom Milanom Jovičićem. Sa njim je ostala u prijateljstvu i nastavila dugogodišnju prepisku, ali se nikada više nisu sreli. On se oženio i napredovao u karijeri. Ona se nikada nije udavala. Milanovu sliku držala je u svojoj spavaćoj sobi do kraja života. Ta slika, na tom mestu, doslovno je govorila više od hiljadu reči.
Godine provedene u ratu i napaćenoj Srbiji ostavile su neizbrisiv trag u Olivinoj duši. Poznato je da neko ko nije preživeo rat ne može nikada istinski, do kraja da razume ljude koji su prošli kroz tako teško, intenzivno iskustvo. Vrativši se u rodni Sidnej, Oliv je doživela upravo takvo nerazumevanje od svojih sugrađana. Iako je Australija učestvovala u Prvom svetskom ratu na strani saveznika i žrtvovala hiljade vojnika u borbama kod Galipolja u Turskoj, koji su bukvalno masakrirani, za većinu Australijanaca tog doba rat je bio tek ružna novinska vest, izveštaj o nečemu strašnom što se događa negde daleko od njih i njihovih života. Oliv je bila tužna što je rat nepovratno promenio njeno ponašanje i izgled. Verovala je da deluje sirovo i grubo nakon toliko vremena provedenog među muškarcima i da više nije ni lepa ni ženstvena. Sa prezirom je govorila o povratku društvenom životu Sidneja posle rata. Nije mogla da podnese isprazne razgovore i ogovaranje. Pogađalo je što su ljudi s negodovanjem govorili da je necivilizovana, nekonvencionalna i ekscentrična..
Razumevanje i podršku, nalazila je još samo u krugu porodice i nekolicine prijatelja. Daleko od voljenog čoveka i Srbije, potpuno se posvetila sportu, pisanju, dobrotvornom radu i porodici. Za svoj istrajni humanitarni rad na tlu Australije, odlikovana je Ordenom srebrnog jubileja kralja Džordža Petog i Ordenom krunisanja Džordža Šestog. Kada je počeo Drugi svetski rat, njeno slobodoljubivo, hrabro srce ponovo je zaigralo. Želela je da još jednom kao vrhunski vozač pomogne saveznicima, ali je zbog godina nisu primili u vojsku. Bila je srećna što može da doprinese borbi za slobodu ispitujući kvalitet delova za avione u australijskoj fabrici De Havilend Erkraft (De Havilland Aircraft). Preminula je u svom domu u Melburnu 1958. godine, pošto se dve godine pre toga preselila tu iz rodnog Sidneja. Napustila je ovaj svet ostavivši svetao trag u istoriji i životima mnogih ljudi.
O ovoj unikatnoj ženi, nesvakidašnje hrabrosti i velikog srca, pisali su mnogi istoričari i publicisti. Rodna Australija nikada je nije zaboravila, a nedavno je zahvaljujući izložbi njenih fotografija i ličnih predmeta iz kolekcije Australijskog ratnog muzeja u Kamberi u organizaciji Ambasade Australije u Srbiji, otrgnuta od nepravednog zaborava i u našoj zemlji. Brojna iskrena, nadahnuta pisma koja je Oliv pisala voljenom ocu i sestrama, objavila je njena sestra, poznata australijska istroičarka Hejzl King (Hazel King) u knjizi Jedna žena u ratu (One Woman at War). Njeno nesebično davanje drugima i neustrašivost pravo su nadahnuće i danas. Uvek je sledila sebe. Nikad se nije obazirala na malograđanske predrasude i ograničenja. Niko i ništa nije moglo da sputava snažna, blistava krila njene duše. Ko zna? Možda je svog kapetana Milana srela opet negde među zvezdama. Možda i sad čuva Srbiju, sa prozirnim, sunčanim osmehom na usnama i beskrajnom ljubavlju u srcu.

 

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2016/12/Oliv-King-6.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2016/12/Oliv-King-6-150x150.jpgAustraliana SerbaSponeAustralia,Australian women,Džordž Kelso King,Ellephant Ella,George Kelso King,Hazel King,kantine,kapetan Milan Jovičić,Kralj Aleksandar,Kralj Aleksandar I Karađorđević,Milan Jovičić,Oliv King,Olive King,Olive May King,Prvi svetski rat,Robert,Robert Sondermajer,Salonika,Serbia,Slonče Ela,Sondermajer,Sounski front,Veliki rat,World War 1,WW1Australijanka Oliv King bila je prava heroina, narednik srpske vojske i veliki dobrotvor srpskog naroda, a ipak je u jednom trenutku pala u zaborav. Kada je 2015. godine obeležavana stogodišnjica od australijskog ulaska u Prvi svetski rat, i na inicijativu Njene ekselencije ambasadorke Australije u Srbiji gospođe Džulije Fini...Internet Magazin