Sa Bistrikom si do sada održala preko 500 koncerata širom Srbije i sveta i dobila niz značajnih priznanja. Posebno se izdvaja tvoj nastup sa Mediterraneo orkestrom u Sao Paolo u Brazilu 2005. Možeš li nam reći nešto više o ovom velikom muzičkom spektaklu? Kako je izgledalo celo to iskustvo?

foto: Srđan Ralić

Prvi put u životu sam sama nastupala na Mediteraneu u Sao Paulu u Brazilu. Imala sam sreću da sam prošla vrlo strogu selekciju za taj nastup. Bilo nas je pet u najužem izboru. U izboru su bile i fantastične, vrlo originalne pevačice iz Albanije, Bugarske, Rumunije i Turske, i meni je bilo veliko zadovoljstvo da uđem i u tih pet. Međutim, na kraju je trebalo odabrati samo jednu od nas za glavnu pevačicu Mediteraneo orkestra. Odlučivali su ljudi koji vode taj festival i ne mogu da opišem moju sreću kad su mi javili da su mene izabrali. Uslovi su bili fenomenalni. Bili smo smešteni u predivnom prostoru i 11 dana imali svakodnevne probe. Pošto nas je bilo dosta, prvo smo radili po grupama, i tek na kraju svi zajedno. Najviše sam sarađivala sa čuvenim kvartetom Tenors di Bitti sa Sardinije i dirigentkinjom Magdom Puči koja inače vodi jedan sjajan „world music“ orkestar. Za mene je bila velika čast što sam bila jedina pevačica u Mediteraneo orkestru. Ostalo su bili muškarci iz različitih sastava i muzičari iz mediteranskog dela Evrope, Brazila i Afrike. Mnogo je bilo lepo i zbog brojnih starih muzičkih instrumenata, kao što je recimo putnička viola, koju je svirao  Lefevr iz Marseja. Bilo je i profesora sa raznih muzičkih akademija. Sve u svemu fantastično iskustvo. Imali smo tri koncerta. Sala je bila slična velikoj dvorani Sava centra, ali manja. Naravno, bila je prepuna sve tri večeri, a gost–domaćin nam je bio čuveni džez muzičar Tom Ze. Sve je bilo na svetskom nivou. Mislim da do današnjih dana posle toga nisam više imala priliku da radim u takvim fenomenalnim uslovima. To je bilo moje prvo pojavljivanje kao solo pevača, bez Bistrika. Meni je bio veoma značajan i nastup na najvećem World Music festivalu u Čikagu, gde je bilo 3000 učesnika. To se održava u njihovom najvećem kulturnom centru, a mi smo nastupali na zatvaranju tog festivala u pozorišnoj sali te zgrade, gde je bilo krcato. Pri tome nema stajanja, ali zato ako neko izađe iz sale, njegovo mesto popunjava sledeći koji čeka u redu. U isto vreme je nastupalo još dva ansambla, jedan u amfiteatru, drugi u sali koja podseća na klub. Nepogrešivo su znali da izaberu pravi ambijent za svaku grupu. To je stvarno veliki festival i mislim da je tamo od naših još jedino Bregović svirao. Nedavno sam imala solistički nastup i u Briselu, u okviru projekta „Les fammes de Balkans“. Tom prilikom nastupile su i Amira Medunjanin i Tamara Obrovac. Dakle, ponekad se desi da ne nastupam sa Bistrikom, ali su to retki trenuci i mora da bude nešto zaista izuzetno da bih pristala.

Bila si vrlo mlada kada si nastupala sa legendarnim grupama Rani mraz i Suncokret sa našim poznatim umetnicima. Kasnije ste nastavili svako svojim putem kad je reč o muzici, ali su se iz te saradnje izrodila dugogodišnja prijateljstva i kumstva. Čini se da je to bilo jedno posebno vreme. Kako ti pamtiš taj period?

Prošlo je nažalost to neko vreme druženja i razgovora. Sve se to izgubilo. Danas svi zurimo u moderne mobilne telefone. Pričamo i dogovaramo se uglavnom preko toga. Međutim, kao što čuvam stare pesme, ja nekako gledam i sve to staro da sačuvam. Takva sam i kako mama, tako sam podizala decu i trudim se da naučim tome i svoju unuku, i da sačuvamo toplinu i ljudskost iz tog vremena. Toga je sve manje. Mislim da je to najveći problem modernog doba. Naravno, nemam ništa protiv tehnološkog napretka. Nećemo sigurno sedeti sa strane i samo gledati. Svi se prilagođavamo novom vremenu, pričama i dešavanjima kako umemo. ali ja duboko patim za svim starim stvarima. Možda sam zato i počela pre mnogo godina da se bavim ovim čime se bavim, jer mi se čini kao da čuvam to neko divno vreme bar kroz pesmu. Preplave me osećanja dok pevam te pesme i ne takmičim se ni sa kim. Dok sam pevala pop muziku i bila u tim vodama, bili smo mladi i imali potrebu za takmičenjem. Umem da se zatvorim i provedem i po 5-6 sati u prašnjavoj fonoteci radio Beograda, da isprljam ruke, uživam u slušanju snimaka i ne mogu da verujem šta sam sve pronašla, a nekad i zaplačem dok pronalazim  neke od pesama. Dakle, tada imam osećaj zaustavljenog  zvremena i uživam u tim slikama, tonovima. Naravno, to vreme kroz arnžmane prebacujemo u ovo sadašnje, jer ne može drugačije. Svakako jesam za promene, ali bih volela da ipak sačuvamo tu iskru, to što je ustvari najlepše i najtoplije iz prošlosti.

Sa Bistrikom i solistički često nastupaš u čuvenim dvoranama i na prestižnim festivalima i drugim muzičkim dešavanjima. Koje zemlje, gradovi i predeli su ostavili na tebe najlepši utisak? Zašto?

Nedavno smo bili u Antaliji, a kad je reč o Turskoj, pevali smo i u Istambulu pre mnogo godina i zaljubila sam se u taj grad. Meni je fenomenalan sudar kultura u Istambulu. Sviđa mi se što su zadržali sve staro, a dodali i novo, o čemu sam upravo pričala. To je dobitna kombinacija. U Antaliji smo proveli četiri dana i bili smešteni u fenomenalnom hotelu Titanik, koji naravno podseća na taj legendarni brod. Odavno nisam bila u tako skupom i lepom smeštaju i tako opuštena. Kupali smo se, družili i uživali. Lepo je prošao i nastup. Retko se desi da imamo vremena i za odmor i obilazak nekog mesta. Obično odemo dan pred nastup, sutradan preko dana imamo probe, a uveče koncert, i već prekosutra se vraćamo. Ljudima deluje sjajno kad čuju da idemo negde na tri dana, a to je ustvari jako malo. Samo ponekad se desi da imamo predah na našim putovanjima. Pre par godina smo recimo održali koncert na Baliju, u Indoneziji i proveli tamo četiri dana. Tamo je sve kao na filmu, što kažu klinci. Prosto nestvarno izgleda. Kad tako imamo malo slobodnog vremena, često se oduševim arhitekturom, prirodom i ljudima. U Indoneziji su i ljudi neverovatni. Stalno su nasmejani, pozdravljaju te i gledaju dok pričaš sa puno poštovanja. Niko te ne prekida kad govoriš, kao da je sve vreme ovog sveta njihovo. Toj lepoti življenja svi težimo, jer svi volimo harmoniju. Ko voli da je sve grozno i disharmonično? Možda su baš sećanja na druženje s ljudima najlepše uspomene sa putovanja.

Naravno, prelepo je i kad koncert prođe odlično i ostavite sjajan utisak, pa ljudi prilaze, pitaju mnogo toga, interesuju se za našu tradiciju, mi pokušavamo da pronađemo sličnosti između naše i njihove kulture… Toliko toga zanimljivog! Sećam se da smo bili jedne godine na festivalu u nekom malom mestu u severnoj Italiji. Imaju prelepu botaničku baštu, a za nas je bila postavljena scena na samom jezeru, tako da je svuda oko vode i oko nas bila publika. Pri tome smo nastupali uveče i bilo je zaista čarobno. Ostaju i takve slike u sećanju. Naravno, pamte se i veliki festivali i zvezdani trenuci. Bilo je toga dosta. Sećam se, recimo, našeg nastupa na velikom festivalu na Prateru u Beču. Festival se održava na sred Pratera i izgleda kao neki naš vašar. Naravno, ima i onih festivala gde je sve na note. Sve u svemu, divno je kad nađemo malo vremena i možemo da skitamo i obiđemo mesto gde nastupamo. To su retki trenuci, ali nezaboravni. Uvek se obradujemo kada nam organizatori kažu da ostajemo bar četiri dana. Divna sećanja poneli smo i iz Kremsa u Austriji, gde smo mogli besplatno da iznajmimo bicikl i da se vozimo prelepim predelima. Pri tome su putokazi na svakom koraku i ne možeš da se izgubiš. To je vinarski kraj i na svakih kilometar-dva ima neka vinarija, gde mogu da se degustiraju vino i hrana koja ide uz to. Popiješ malo vina, ali ima dosta tih vinarija i možeš lako da se napiješ. U svakom slučaju, bilo je sve jako lepo organizovano.

Koje je to mesto sa svih tih putovanja gde bi mogla i da živiš?

To je svakakao već pomenuti Istambul, ali pre svega Italija i to posebno severni deo. Tačno je da je to možda hladniji deo Italije, ali je cela Italija fenomenalna. Ne bih imala ništa protiv da budem recimo u Trstu. Mogla bih da živim u tom gradu i imam tamo već puno prijatelja. Jedno vreme sam čak i razmišljala gde bih mogla da živim kada budem prestala da pevam i možda bi to bio baš Trst. Nećeš verovati, zaljubljena sam i u jedan naš mali grad i ako bude prilike, volela bih tamo možda i da živim. To je Trebinje, koje podseća na morski grad, iako ne izlazi na more. Tamo sam upoznala neki divan svet i sjajnog oca Grigorija. Uvek ponesem prelepe uspomene iz Trebinja. Dakle, dolaze u obzir cela Italija, Istambul i Trebinje.

S obzirom da još uvek nisi bila u Australiji, kako doživljavaš ovu zemlju?

foto: Miloš Šarović

Za ovih 15 godina, moje kolege iz Bistrika i ja smo često razmišljali o Australiji i čak smo pre 5-6 godina imali i neke pozive da gostujemo tamo, ali nismo mogli da se dogovorimo oko finansija, jer nas je mnogo. Nas je desetoro i treba nam velika finansijska podrška da bi pokrili troškove puta i boravka tamo. Doduše, nedavno je bilo samo nas šestoro u Americi, tako da imamo i taj smanjeni sastav, i muzika i pesme ne gube ništa ni kad nas je manje. Međutim, mi smo kao porodica, navikli smo da idemo na gostovanja u punom sastavu i budemo tužni kad ne putujemo svi zajedno. Kad je reč o Australiji, prva asocijacija za mene je da je ta zemlja jako daleko. Najbliže smo bili Australiji kada smo gostovali na Baliju u Indoneziji. Bilo mi je žao što tada nismo dogovorili i neki nastup u Australiji, jer je Bali prilično blizu i to je bila jedinstvena prilika da uz minimalne troškove za avionski prevoz gostujemo i tamo.  Kad smo se setili toga, već je prošao voz. Prvo na šta pomislim kad je Australija u pitanju su naravno i kenguri i koale, što je uobičajena asocijacija. Takođe, pošto sam muzičar, pomislim i na njihov tradicionalni instrument diđeridu i na Aboridžine. Radim emisiju „Izvorišta“ na prvom programu Radio Beograda i često mi slušaoci traže da emitujemo nešto od Aboridžina. Pratim i inače World Music i svetske top liste, tako da sam nekoliko puta radila i emisije sa nekim od izvođača iz Australije, birala muziku i najavljivala njihove nastupe i albume. Zanimljivo je recimo da je grupa Džemirokvaja (Jamiroquai) među prvima upotrebila diđeridu u savremenoj muzici, a taj muzički instrument važi za jedan od najstarijih instrumenata na svetu. Smatra se da je jermenski duduk najstariji, ali to su naravno sve pretpostavke. Pored toga, obožavam vrhunsku australijsku opersku pevačicu Džoan Saterlend. Evo jedne lepe priče… Radila sam muziku za film „Branio sam Mladu Bosnu“ sa mojim kolegom iz Bistrika  Mikijem Stanojevićem, i za vreme snimanja u studiju, u jednom delu je trebalo da se ispeva vokaliza. Kada sam ja to otpevala, Miki je rekao: „Bravo Džoan Saterlend!“. Zna koliko je volim, tako da sam dobila najlepši kompliment. Australiju i inače više kroz muziku doživljavam, jer su tamo i kultura i umetnost na jako visokom nivou. To je uređena zemlja i oni su sve živo zaštitili što je trebalo da se zaštiti kad je reč o autorskim pravima. Mogli bismo od njih nešto i da naučimo po tom pitanju i preuzmemo taj sistem. Muziku, kažem, najviše pratim i sećam se da nam je u mladosti australijski bend ACDC bio prvi. Naravno, imaju i  mnoge druge sjajne muzičare, kao što su recimo Nik Kejv (Nick Cave) ili Kajli Minog (Kylie Minogue). Pored toga, dve glumice najviše na svetu volim, a to su Amerikanka Meril Strip (Meryl Streep) i Australijanka Nikol Kidman (Nicole Kidman). Obe imaju fantastične transforamcije i po meni su vrlo slične. To su dve glumice koje momentalno razoružaju i kad one igraju u nekom filmu, uopšte ne znate šta da očekujete na početku. Nikad ih nisam videla da su iste u dva različita filma. Uvek imaju novu pojavu i boju. Naravno, tu je i Mel Gibson, koga obožavam i Ludi Maks, odnosno Mad Max. Za mene je to Australija i zaista je doživljavam kroz vrhunske svetske muzičare koji dolaze odatle. Volela bih jednog dana da odem, ali bih se dobro pripremila. Za početak bih zvala tebe da me uputiš šta da obiđem.

Na čemu trenutno radiš? Gde publika u Srbiji i inostranstvu može da čuje tebe i Bistrik u skorije vreme?

foto: Miloš Šarović

Prošla 2016. godina bila nam je neverovatna i nismo stajali. Nisam imala ni trenutka predaha, a i inače u prethodnih 15 godina od osnivanja Bistrika ni jednom nisam išla na odmor. Kad ukradem sa Bistrikom 3-4 slobodna dana u Antaliji ili na Baliju, to mi je odmor. Pitaju me nekad šta hoću kad stalno negde putujem, ali dugo nisam imala pravi odmor i onda kako to obično i biva, desi se da imunitet oslabi i organizam jednostavno kaže stop. To se meni desilo pred Novu godinu. Provela sam Novogodišnje praznike sa visokom temperaturom i ovim gripom koji se vraćao i po nekoliko puta. Konačno sam stala na noge posle mesec dana. Otkazali smo tri gostovanja koja su bila predviđena za januar i odložili za kasnije. Ne kajem se zbog toga, jer sam se odmorila i sad sam spremna za sve nastupe i izazove koji nas očekuju u ovoj godini. Posle promocija albuma Svod u Londonu i Beogradu, imamo koncerte u Skolju, Bitolju, Loznici, Podgorici, Sarajevu i drugim gradovima u regionu. U aprilu nastupamo i u Švajcarskoj. Očekuje nas puno dešavanja i festivala i preko leta. Imam i jednu želju i volela bih ako bi neko mogao da je ispuni. Kad je reč o domaćim festivalima, jedino nismo još nikada nastupali na Exit-u i nadam se da će se i to uskoro ostvariti. Posle Exit-a bih mogla da kažem da sam ostvarila apsolutno sve u svojoj karijeri.  Spremamo se i za taj koncert i u Kini na jesen. Bilo bi lepo da dođemo i u Australiju u skorije vreme, jer bih i tamo i u Japan volela da odem sa Bistrikom. Daće Bog da mi se  i to ostvari i ne verujem da ću posle toga imati još nekih velikih želja što se tiče putovanja.

Šta te uvek vraća tvom Beogradu i Srbiji i pored mogućnosti da živiš u inostranstvu? Šta ti uvek izmami osmeh na licu?

Meni je zaista moja divna porodica najveća podrška i nadahnuće, oni su mi najvažniji i to je oduvek tako. To se verovatno ne uklapa u stereoptipe o „zvezdama“; ali možda zato nikad nisam ni bila neka velika zvezda u tom smislu. Moje je srce puno uz Milicu, Nou, Miloša, Lenku, Stevu i moje i njihove prijatelje i kumove. Divno je što sam svih ovih godina uspela da sačuvam mnoga prijateljstva. Sve ono što je trebalo da se sačuva, zapravo se sačuvalo i samo. Ono što je trebalo da ode, otišlo je i ne treba nikad ni da zadržavamo. Ne možemo uostalom ni da stignemo da se družimo sa prevelikim brojem ljudi i da je drugačije. Svi su oni došli u naš život nekakvim poslom. O neke smo se ogrejali i oni o nas i uopšte treba život posmatrati sa vedrije strane. Nastojim da ispunim svaki dan nekom radošću, pa i kad se suočim sa teškim i ružnim trenucima, opet iz svega toga izvučem nešto, neku lekciju, poruku. Šta je ustvari najvažnije? Jednom hodamo ovom planetom i hajde da se potrudimo da nam svaki dan bude poseban.

 

Australiana Serbahttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/05/G4A9577-min-compressed-683x1024.jpghttps://www.australianaserba.com/wp-content/uploads/2017/05/G4A9577-min-compressed-150x150.jpgAustraliana SerbaIntervju PLUSAmira Modunjanin,ARC Music,Australija,Balkan Music,Beograd,Bilja,Bilja i Bistrik,Bilja Krstić,Bilja Krstić i Bistrik,Bilja Krstic i Bistrik Orchestra,Bistrik,Bora Đorđević,etno,Gorica Popović,Janka Rupkina,Kennedy Center,Koncert,Krstić,Marta Šebešćen,Marta Sebestyen,Melburn,Miki Stanojević,Sava Centar,Snežana Jandrlić,Srbija,Svod,Tamara Obrovac,World Music,World Village Radio,Yanka RupkinaSa Bistrikom si do sada održala preko 500 koncerata širom Srbije i sveta i dobila niz značajnih priznanja. Posebno se izdvaja tvoj nastup sa Mediterraneo orkestrom u Sao Paolo u Brazilu 2005. Možeš li nam reći nešto više o ovom velikom muzičkom spektaklu? Kako je izgledalo celo to iskustvo? Prvi...Internet Magazin
1 2