Kristina Ašković: Čarobna moć muzike
Sopran Kristina Ašković, istaknuta umetnica mlađe generacije, ima iza sebe bogatu koncertnu karijeru. Diplomirala je na odseku za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u klasi čuvenog profesora Nikole Mijailovića, a tokom i nakon školovanja usavršavala se i kod drugih izuzetnih umetnika. Osvojila je prvo mesto na brojnim međunarodnim i regionalnim takmičenjima solo pevača, ali kao posebno iskustvo ističe čuveno svetsko takmičenje „Marija Kalas“, gde je bila polufinalista. Ima iza sebe i niz solističkih koncerata širom Srbije, Grčke, Nemačke, Rusije i drugih zemalja Evrope. Na mnogim svojim nastupima, akcenat stavlja na solo pesme srpskih, ruskih i drugih slovenskih kompozitora, ali su na njenom repertoaru redovno i stari majstori italijanske, nemačke i španske solo pesme, kao i operske arije i dueti iz raznih epoha i zemalja. Svojevremeno se bavila i horskim pevanjem i bila angažovana u horu RTS-a i horu Ansambla „Stanislav Binički“ iz Beograda. Od njenih novijih nastupa, svakako se izdvaja koncert „Što se bore misli moje“, koji je održala sa pijanistom Petrom Markovićem na prošlom BELEF-u. Ovim svojevrsnim omažem srpskoj tradiciji solo pesme, provela je slušaoce kroz različite epohe srpske kulture i istorije. Kristina je te epohe dočarala kako izborom najlepših solo pesama, tako i kostimima koji su i vizuelno dočarali različite istorijske periode. Trenutno je u pregovorima da ovaj svoj autorski projekat i pravi koncertni vremeplov izvodi i na scenama širom Srbije, Evrope i Amerike, i to pre svega za građane Srbije i našu dijasporu. Pored svega toga, Kristina Ašković posvećeno se bavi i pedagogijom i njeni učenici sa uspehom nastupaju na brojnim festivalima i takmičenjima, a nakon završene srednje škole mnogi upisuju i prestižne muzičke akademije u zemlji i inostranstvu. Ove godine Kristina obeležava 10 godina pedagoškog rada u Muzičkoj školi „Josif Marinković“ iz Beograda, te je protekla sezona prošla u znaku rada i nastupa sa učenicima iz njene klase, a povod za naš razgovor bio je i pomenuti projekat „Što se bore misli moje“, koji bi uskoro trebalo da bude izvođen u Srbiji i dijaspori.
Među Vašim nastupima skorijeg datuma svakako se izdvaja koncert u pratnji pijaniste Petra Markovića na prošlom BELEF-u. To je bilo i premijerno izvođenje posebno osmišljenog programa, koji se sastoji od arija srpskih kompozitora i vodi slušaoce kroz srpsku istoriju. O čemu je zapravo reč? Kakvi su planovi kad je reč o tom programu?
To je bio poseban koncert sa simboličnim nazivom “Što se bore misli moje”. Sam tekst dobro nam poznate pesme je napisao Knez Mihajlo, a komponovao Kornelije Stanković, začetnik srpske solo pesme, odnosno tzv. srspkog lida. Koncert je završen solo pesmom poetičnog naziva “Pesmo moja” kompozitora Dejana Despića i time je zaokružen ovaj “Vremeplov srpske solo pesme”, kako glasi podnaslov. Srpska solo pesma ima tradiciju dugu skoro tri veka, pa se koncert sastojao iz tri dela. U svakom tom segmentu sam nosila garderobu stilski prilagođenu epohi pesama koje pevam. Za vreme pauze u kojoj sam se presvlačila, pijanista Petar Marković je svirao baš kompoziciju “Što se bore misli moje “, koja je zapravo i instrumentalni lajtmotiv celog koncerta.
Tokom koncerta putovali smo kako muzički, pesmom, tako i kulturološki i istorijski, ali i vizuelno, uz pomoć kostima, tako da verujem da je pored pevačkog,i vizuelni deo koncerta bio upečatljiv i da je dinamika tog inače prilično dugog koncerta držala publici pažnju. Dalji život koncerta je planiran za inostranstvo i dijasporu. Trenutno smo u pregovorima, a svakako će biti ponuđen i kulturnim centrima kod nas, jer je pogodan za mladu publiku kojoj se na jedinstven i pitak način može prezentovati klasična muzika izvedena u kontekstu istorijskog i kulturnog nasleđa.
Koji nastupi u Beogradu i Srbiji su Vam ostali u posebno lepoj uspomeni? Zašto?
Kao student sam nastupala nekoliko puta sa Filharmonijom mladih Borisav Pašćan i to je zaista bilo divno iskustvo, jer je finalni koncert bio na Kalemegdanu. Takođe, koncerti klase mog profesora Nikole Mijailovića bili su i ostali zaista poseban doživljaj i izazov. Na repertoaru je uvek bio prvi fah sopranskih uloga, a publika probrana i muzički izuzetno pismena, što je zahtevalo dodatnu odgovornost. Bio je nezaboravan i nastup u Sava Centru 2004. godine na proslavi 200 godina od Prvog srpskog ustanka, gde sam pred prepunom dvoranom i pred kolegama iz ansambla RTS-a, Vojnog hora, ali i čuvenog hora Glinka, a pod sigurnom palicom maestra Bojana Suđića i TV kamerama, koje su sve direktno prenosile, pevala Fraskitu u ariji Toreadora iz Bizeove opere Karmen. Od skorijih nastupa, najlepši su mi solistički koncerti srpske solo pesme i baroknog repertoara. Izvodeći takav repertoar, negujem i održavam glas. Danas najviše volim da pevam zajedno sa đacima, a naročito kada upriličimo koncerte za široku publiku, kako bi što više približili operu i klasično pevanje ljudima koji ne slušaju operu i uopšte klasičnu muziku.
Koje nastupe u inostranstvu bi izdvojili? Zašto su Vam posebno važni?
Atina, Moskva i gradovi Nemačke su mi ostali u divnom sećanju. Tu se sve dešavalo lako i spontano, a publika je izuetno upućena u repertoar i pri tome vrlo blagonaklona i ljubazna prema izvođačima. To je bilo pravo otkrovenje za mene, ta toplina i ljubav koju dobijate sve vreme od publike i poštovanje glasa kao živog instrumenta, sa svim njegovim moćima i ograničenjima.
Verujem da je posebno iskustvo bilo učešće na čuvenom takmičenju „Marija Kalas“. Kako pamtite to iskustvo?
Apsolutno! Neponovljivo! Ništa vas ne može pripremiti za ono što se dešava na svetskim pevačkim takmičenjima. Bukvalno sve što može da krene nizbrdo, krenuće. Čast mi je da sam bila među 60 takmičara (opera i lid), među kojima su danas čuvene Dinara Alijeva i Aida Shved, kao i moja sjajna drugarica i koleginica Ljiljana Lisković, koja je danas docent solo pevanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Novom Sadu. U žiriju su sedele Elena Obrascova, Ileana Kotrubas, Tereza Berganca i druge velike umetnice. Značajni su bili i razgovori sa njima i saveti koje su davale mladim pevačima. Shvatite da niko nije savršen i da je zapravo stvar u tome kako se svako od nas nosi sa svojim nesavršenstvom.
S obzirom da prirodom posla imate priliku da putujete, koja su mesta u Srbiji i inostranstvu ostavila poseban utisak na Vas?
Mislim da nije toliko do lokaliteta, već pre svega do ljudi na koje naiđete. Iskreno mislim da je interesvoanje za klasičnu muziku, a pogotovo za pevanje daleko, veće nego što mnogi misle. Koncerti su uvek posećeni, ali program se mora prilagoditi širem auditorijumu. Rekla bih da na mene poseban utisak ostavljaju i akustika i ambijent sala u kojima nastupam, ali to je već priča za sebe.
Među izuzetnim umetnicima od kojih ste učili i sa kojima ste imali priliku da sarađujete, koga bi posebno izdvojili i zbog čega?
Apsolutno svog profesora Nikolu Mijailovića. Naučio me je samostalnosti i dozvolio mi da kao pevač budem ono što jesam i samim tim i mom glasu i temperamentu da se rasplamsaju. Takođe, tu je i moja profesorka iz srednje škole Marina Trajković Bidžovski, koja je sada profesor solo pevanja na FILUM-u. Ona mi je dala zlatan zanat u ruke i osposobila me da se kao pevač prilagođavam stilskim zahtevima od horskog sve do operskog pevanja Mocarta, Čajkovskog, Pučinija i Verdija, Dosta sam naučila i na master-klasovima Darine Takove, Zorana Todorovića, Marijane Mijanović, Olivere Miljaković i drugih izuzetnih umetnika. Uvek dobijem zlata vredne savete od moje drage profesorke Violete Pančetović Radaković, a nikada ne mogu zaboraviti ni reči pune hvale nakon mog diplomskog na FMU i toliko toga lepog izrečenog od profeske i primadone Višnje Pavlović. Dugo sam pevala u horu Rts-a i često sam pauze provodila u razgovorima sa našim izuzetnim solistima Natašom Jović Trivić i Jasminom Trumbetaš. Ti razgovori leče. Imala sam sreće na svom pevačkom putu. Umeli su ljudi oko mene da prepoznaju “dijamant u prašini” i uvek sam mala podršku.
Paralelno sa uspešnom solističkom karijerom, posvećeno se bavite i pedagoškim radom. Kako ste uplovili u te vode? Šta Vas motiviše da istrajete i u pedagoškom radu?
U pedagogiju sam ušla nakon decenije pevanja u horu. Htela sam da se samostalnije izrazim kao umetnik i pedagog, jer za solistu, bar u operi, nije u tom trenutku bilo prostora za stalni angažman, pa sam prešla u pedagogiju, za koju sam vec od studentskih dana pokazivala sjajan talenat ili kako se žargonski kaže “žicu”.
Motivišu me đaci, pogotovo oni koji vredno rade, jer onda uspeh ne izostaje. Redovono diplomce upisujem na odsek solo pevanja (Kragujevac, Niš, Frankfurt, Grac). Najbolje je kad vam dete poveruje i kada dolazi skoncentrisano na čas. Tada se dešava magija. Žao mi je što mnogi baš i nemaju podršku roditelja, a izuzetni su sluhisti i vrlo muzikalni. Bez porodice ne možete u vom poslu mnogo odmaći. Verujem da su me i nagrade koje su dolazile lako i prostor koji se dalje otvorio za solističke i kamerne nastupe opredelili za pedagogiju, jer tu možete biti 100 posto lično involvirani, dok to nije slučaj sa horskim pevanjem. Tu vas slabo ko pita za repertoar ili bilo šta drugo. Moram spomenuti i najuspešnije i najtalentovanije đake, kao što su Maja Pavković, sada već diplomac solo pevanja na FILUM-u u Kragujevcu, zatim Ljubica Damčević, koja se opredelila za popularnu i tango vokalnu muziku, Strahinja Kiselčić, koji je već kao šesnaestogodišnjak osvajao nagrade na međunarodnim takmičenjima „Lazar Jovanović“ (Beograd) i „Dušan Cvejic“ (Ruma) i dobio poziv za muzičku akademiju u Frankfurtu, ali ipak odlučio da školovanje nastavi u Americi. Tu su i Tamara Mitrović, sada student niškog umetničkog fakulteta, kao i sadašnji diplomac Mark Kurmanbajev, koji je položio prijemni ispit za akademiju u Gracu. Trenutno u klasi imam još dve sjajne mlade nade, izuzetnu Tamaru Pešić i Olgu Marković, a tu je i Lazar Grbić, koji je tek počeo i zakoračio u kontratenorske vode.
Često se govori o tome kako su nove generacije manje obrazovane i vredne čak i od onih samo koju godinu starijih. Kakvo je Vaše iskustvo po tom pitanju?
Generacije su danas više površne i generalno malo zainteresovane za opštu kulturu, društvene i socijane promene, itd. Ne moraju mnogo da se trude niti da pamte, jer su tu pametni telefoni i privatni fakulteti. Ipak, verujem da sve potiče iz kuće, a sa druge strane roditeljima nije lako, jer borba za egzistenciju i puko preživljavanje čini svoje. Manje je fokus na deci i ne provodi se kvalitetno vreme sa njima. Opet, mišljenja sam i da tu škola zaista može da pomogne i postane deci druga kuća.
Kakva je trenutno situacija u prosveti i muzičkom obrazovanju u Srbiji, a kakva u inostranstvu?
Izuzetno volim da pratim Finsko i Švedsko školstvo. Jako smo daleko od takvog uređenja ne samo u školstvu, nego na svim nivoima. Nismo Šveđani, to je jasno. Treba dosta toga popraviti i ovde su zaista otpočele značajnije promene i reforme u okviru školstva i obrazovanja. Svaka pohvala ministru i timu ljudi koji vredno radi na tome. I kao umetnik i kao pedagog i prosvetni radnik, izuzetno sam zadovoljna radom ljudi koji su na čelu Ministarstva prosvete i kulture, ali verujte, na tome mora da radi možda i deset puta više stručnjaka, kako bi se promene što brze implementirale i sprovele u praksi. Imamo izuzetno talentovanu decu i potrebno je da učinimo sve da najbolji ostanu ovde.
Muzika ima izuzetan značaj za razvoj pojedinca. O tome su pisali još Aristotel i Platon koliko muzika oplemenjuje ljudsku dušu i utiče na čoveka, te je zaista neophodno izboriti se za što kvalitetniju muziku i na radiju i televiziji. Klasične muzike je nažalost premalo, iako kao i svi vidovi umetnosti svakako ima veliki značaj, pogotovo u inkluzivnoj nastavi i uopšte edukaciji i radu sa osobama sa posebnim potrebama, invaliditetom i smetnjama u razvoju. Tu je značaj muzike nemerljiv, jer je ona vrlo važna kako za razvijanje motorike, memorije ili recimo artikulacije pokreta, sluha i glasa, tako i za osećaj zajedništva, kao na primer kod horskog pevanja i drugih grupnih projekata. Integracija đaka koji su na inkluzivnoj nastavi i đaka koji prate nastavu po standardnom planu i programu je neuporedivo lakša uz umetnost, koja spaja, objedinjuje i ruši razlike i podele.
Mišljenja sam da svako dete treba bar u nekom periodu do svoje 12–13. godine da uči da svira neki instrument. Velika je to blagodet i za psihu i za dušu i za telo,a da ne govorim o centralnom nervnom sistemu ili recimo serotoninu i dopaminu, koji su jako bitni za zdrav hormonalni razvoj tinejdžera. Muzičko obrazovanje kod dece i mladih podstiče i razvoj discipline, upornosti, pozitivne motivacije, strpljenja i mnogih drugih važnih navika, osobina i sklonosti. Muzičke radionice i takmičenja ili recimo kamerno, horsko i etno pevanje, apsolutno teba da se neguju u svim osnovnim i srednjim, a ne samo muzičkim školama i gimnazijama.
Na čemu trenutno radite? Kada i gde publika može da očekuje Vaše naredne nastupe?
Predstoji nam završni koncert klase i upriličićemo program za sve ukuse i uzraste ili kako se kaže od 7 do 77 godina. Biće tu raznih žanrova, od klasične muzike do napolitanskih i naših starih izvornih pesama. Đaci vredno rade, ali i ja sa njima. Ove godine smo napravili mali predah, jer sam bila fokusirana na rad sa sjajnim bas-baritonom Markom Kurmanbajevim, koji je položio audiciju za muzičku akademiju u Gracu, kao i sa sjajnom učenicom Tamarom Pešić, za koju će se tek čuti. Trenutno vredno spremamo i program za prijemni ispit za srednju školu, ali vam zato od sledeće sezone obećavamo više aktivnosti i nastupa po koncertnim dvoranama Beograda i Srbije.
Оставите одговор